Monday, November 5, 2012

Dan iz nezaborava (V) - video-rad - 103!

Reči će tek poteći. Danas neka nas vode slike jedne neobične jeseni, one koju si ti novim rađanjem i obećavajućim trajanjem uzela pod svoje okrilje i zauvek je promenila. Danas ću čuvati reči za nove dane naše borbe, a ti budi glasna danas jer si zavrtela svoj 103. mali ljubičasti krug ponosno i sigurno. Niko ga ne može zaustaviti. Nećemo to dopustiti. Zato ćemo se boriti i stvarati. Za tebe. Za nas. Za sve nevidljive. Danas se prepuštam ćutanju, želim da čujem tvoj glas! Krug isijava purpurno, vrti se vanvremenskom brzinom.
Srećna ti još jedna godina opstanka u budućnosti i neprolazu, Milena! Hvala za smisao koji si dala umetnosti!
Moje reči su za danas istekle. Neka dela govore, neka nas tvoja jesen povede u bolje dane u kojima se nećemo bojati da ostanemo dosledni sebi i tvom naumu.
Prepuštam se ljubičastoj svetlosti da mi prekrije lice. Prepuštam se ćutanju i puštam reči da isteknu u čekanje   nove prilike. Danas je manje beznadežno. Danas je tvoj dan. Neka dela govore o našoj borbi. 


Friday, October 19, 2012

Slikopesma - transformiranje (7)

Crna žena sa figurom, 1933.


U crvenom obrisu naručja
nesigurno pridržavaš
davno obezglavljeni san
savršenog oblika.
San koji ti je dodeljen
usudom onih koji su te začeli,
zauvek odredili.
San koji nisi sama stvorila u jednoj
od onih noći,
potpuno tamnih i crnih
kao tvoje lice,
optočeno zapečaćenom senkom
sagorelog meseca.
San koji je izvor novog dvoumljenja - 
da li da ga ispustiš u nepoznato
ili da ga što čvršće i jasnije prigrliš 
uz preostalu nestvarnost bedara 
koja usahlo i samotno nestaju 
ispod raskošnog i već prilično iznošenog kostima
jednog Pjeroa
kome se trag istopio u sopstvenom traganju
i nestao zauvek.
Ostao je samo kostim
koji si pronašla lutajući uskim ulicama
jednog posve neobičnog grada na vodi,
za koji kažu da će potonuti zauvek.
Našla si ga, rastrgla raskošnu kragnu, obojila ga u crveno 
i sačinila nešto nalik haljini.
Znala si dobro šta ona nosi.
Zato i ti sada u njoj beležiš 
poslednje dane svog nestajanja
jer ne možeš više da se boriš
sa večnom tugom i nepripadanjem jadnog Pjeroa,
nesrećnog cirkuzanta,
uvek na meti podsmeha i smicalica
dovitljivog arlekina.
I taj san koji pokušava da se uhvati
za tvoje rame,
da obgrli tvoj vrat,
i taj san je njegov.
Zato je nepodnošljivo ogoljen i mučan.
Zato je savršen i primamljiv.
Zato je nedovršen i uporan.
Izgubljena lutka ostarele devojčice ili kip iz izgubljenog vremena.
Iz izgubljene zemlje.
Nečiji san,
u obrisima tvog naručja, 
bori se da postane deo tebe,
dok skrivaš tamu izgubljenog lica
naličjem moje marame
koju ću ti tek pokloniti
kada isteku sve vode
koje si prizvala svojim davnim rečima i stihovima,
koju ću ti pokloniti
namerno i promišljeno
one noći,
prve noći kada budem
spoznao miris i zvuke sagorelog meseca.
Tada ćeš konačno ispustiti
san koji ti je davno dodeljen,
u budućnost nepoznatog nepovrata,
pravo meni u misli,
da se ja igram i mučim,
da se sam borim i tugujem sa njim
sve dok ne budem i ja mogao
da se uvučem u taj crveni
kostim
pod koji odlaze
sva nerođena deca
tvoga tajnog nauma,
sazdanog u jednom samotnom dvoumljenju.
Vratiće ti se, umorna i mramorna, u naručje
iz koga si one noći pustila sve snove
da skliznu i rasprše se
po vodi jednog posve posebnog grada,
za koji kažu da će jednoga dana zauvek potonuti.
Posle njega ostaće samo maske 
da plutaju besciljno po vodi,
bez lica koja su nekada skrivale ili mogle da sakriju.
Plutaće bez svrhe, nesvesne svog krhkog trajanja
u svetu koji je lice zauvek zamenio maskom, neuništivom
i nevidljivom.
Potpuno preovlađujućom.

Svestan nemoći da promenim stanje stvari,
uzaludno pokušavam da skinem masku
makar sa svog lica,
Dugo sam samo za tu priliku puštao nokte
i sada iz sve snage njima je stružem.
Krvi nema, ali se pomalja crnilo umesto ožiljaka.
Sada sve razumem.
Znam čime si obojila kostim.

Dok me očaj savladava u borbi 
koju gubim od ljudi sa sraslim maskama,
optočena senkom crnila 
posmatra me slika tvog tihog nestajanja
u prepravljenoj haljini boje moje preegzistencijalne krvi,
Posmatra me slika u kojoj si zarobila jedan obezglavljeni san,
davno ti dodeljen.

Iza oblaka pepela koji se raspšuje i razleće po vazduhu
uvek pre svitanja,
izviruje jedan izgubljeni stub
koji je nekada bio deo ponosne kolonade.
Sve je samrtno mirno i bezvučno.
Došla si u pravo vreme.
Ovaj svet više nije dobro mesto za nas nevidljive.
Ispusti taj ustajali san iz onoga što ti je ostalo od ruku 
i zarobi me u svoju sliku
jer ona više ne zna za vreme. 
Ne zna za bol.
Ne prepoznaje maske.
Došla si na vreme.
Utkaj me u sliku.
Bolje je biti naličje marame na tvojoj slici,
nego biti izgubljen u sopstvenom postojanju 
tuđe i nametnute stvarnosti.
Zarobi me u sliku.
Pretvori me u san.
Odavno se više ne bojim da skliznem u nepovrat
jer znam da ćeš  me ti ispustiti tamo.
Tvoje ruke su  već dugo samo vanrvemenska obličja
u praznim rukavima.

Siva tišina sve zvukove prekriva.
Crvene se krvavi mirisi
u bezbojno, belo svitanje.
Crni ti se izgubljeni mesec na licu.
Pod naličjem marame rađa se novi san.
Mali i uzaludan.
Možda uspe da postane tvoj.
Izvesnost davno sazdane slike
običan je privid.
Mi koji smo deo nje
znamo tajnu kako da sačuvamo san.
Neću vam je otkriti,
već ste joj jednom odsekli ruke.
A mogle su čitavu bujicu snova
da stvore i odneguju. 
Mogle su sve maske da spale
i da spasu svet
od sopstvene propasti.

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.

Monday, September 3, 2012

Traganje za Milenom - susretanje svetlosti - italijanski performansi - fotografske i druge beleške


Castello di San Guisto, Trieste (tvrđava i katedrala sv. Justusa u Trstu)

Od 28. juna do 3. jula 2012. godine realizovao sam niz “italijanskih performanasa”, koji su u užem tematsko – konceptualnom smislu nastavak skandinavskih performanasa, a u širem smislu su svakako nastavak multimedijalnog eksperimentalnog projekta “Susretanje svetlosti – otkrivanje Milene Pavlović Barilli u italijanskom kontekstu i potekstu”, pokrenutog jula 2010. godine. Kao i uvek, u realizaciji performanasa pomogli su mi najbliži prijatelji i saradnici. Ovoga puta simbolično se okupila ekipa sa početka projekta jer nam se iz Brisela pridružio Bojan Savić. Naravno, pored Kostandina Dimitrijevića i Slavice Jovanović, koji su uvek najveća podrška i stalni saučesnici, jezgro naše kreativne grupe “Milena & The Invisibles”. Performanse smo održali u Trstu, Vićenci, Padovi, Kaorleu, Bergamu, Milanu i Paviji.


Loggia Valmarana, Giardini Salvi, Vicenza (Vrt Salvi u Vićenci)

I ovoga puta, a oslanjajući se na iskustvo iz Skandinavije, mesta na kojima sam realizovao performanse nisam birao unapred već po trenutnom energetskom polju datog prostora koje je najinspirativnije uticalo na mene i svojom duhovnom, estetskom i audio-vizuelnom privlačnošću me sasvim obuzelo i na vrlo pozitivan način primoralo da baš tu izvedem performans. To su bila mesta na kojima sam sa izuzetnom lakoćom uspevao da se povežem sa Mileninom idejom pronošenja svetlosti po kojoj se prepoznajemo gde god da se nađemo, mi koji smo deo jednog njenog davnog nauma. Kao i u skandinavskim performansima, putem jasnih transparenata koje sam držao u rukama, u posebnoj odeći za takve prilike koja se vidi na fotografijama, pružao sam slučajnim prolaznicima i posmatračima priliku da upoznaju fragmente Milenine neprolazne, istovremeno i duboko intimne, ali i osvešćujuće univerzalne mudrosti i pouke satkane od sugestivnih stihova. Stihovi su bili ispisani dvojezično – na italijanskom i na engleskom, tako da je svako iole obrazovan mogao da pročita poruke koje prenosim kroz performans. Ispod svakog stiha potpisano je ime autora, tako da su svi zainteresovani mogli dalje da istražuju o Mileni. Naravno, izabrao sam one stihove koji me istinski dotiču već u prvom krugu poimanja i analize, u kojima pronalazim neke svoje suštinske tačke bola, istine, samosvesti, borbe, konstrukcije i samodestrukcije. Kao i u Švedskoj i Danskoj, stihovi od kojih sve počinje jesu velika istina svakog umetnika, naravno dihotomna.


Loggia Valmarana, Giardini Salvi, Vicenza (Vrt Salvi u Vićenci)

Odabrani stihovi fragmenti su pesama koje je pisala na španskom jeziku: “Vidim samo u snovima”. To je istina koju svaki umetnik nosi i kao bolno breme, ali i kao nemerljivo vrednu posebnost, kao jedinstvenu privilegiju da vidi, oseća, čuje, doživljava ono što ostali ljudi nisu u stanju. Međutim, takva vrsta vida, pogleda i zagledanosti u svet i u sebe često dovodi do podizanja visokih zidova nerazumevanja između umetnika i okruženja stvarnosti koje često nije u mogućnosti da podjednako jasno spozna, shvati i prihvati njegove vizije, te, ili usled straha od nepoznatog, ili usled ravnodušnosti, neznanja i suštinske utonulosti u umrtvljenu konvencionalnost svakodnevice, dolazi do zanemarivanja, ignorisanja, ili čak jasnog odbacivanja umetnika iz uspostavljenog sistema stvarnosti, iz nametnutih društvenih okvira. 



Basilica di Sant' Antonio di Padova (bazilika sv. Antonija Padovanskog, Padova)

U tom slučaju, umetnik je ophrvan sveprisutnim osećanjem suštinskog nepripadanja ovom svetu i postoji mogućnost da odustane od borbe za svoju različitost koja postoji, koja je stvarna i koja treba da bude vidljiva i poštovana u svetu stvarnosti, povlači se u svoj svet, a ponekad izabere i samoubistvo kao mogući izlaz. Samo što ono to nije. Ono je potpuna predaja, konačno odustajanje od borbe, poslednji iskaz neshvaćene individue o ogromnoj nadi da će posle života na ovako sazdanom svetu, tamo negde moći slobodno da deluje, da gleda i da se ogleda u snovima, nesmetano, daleko od neminovnosti turobnog postojanja. To je poslednji umetnikov iskaz o bezgraničnosti nade i snažne želje da takvim odlaskom može ostvariti svoju utopiju, da je može sagraditi i preobraziti u sopstvenu stvarnost nepostojanja koju mu niko ne može više oduzeti, zabraniti, cenzurisati, osporiti, ne razumeti i ne prihvatiti. Sa vrlo sličnom poentom jesu, već i ranije u muzičkom smislu, tretirani stihovi Sagorećemo mesec da upotpunimo noći, o čijem značenju, značaju i odjeku je ovde već bilo reči u tekstu Priča o pesmi (1).




Caorle/Kaorle

Performanse sa ovim stihovima kao početnom i krajnjom tačkom stvaranja konkretnog umetničkog dela trenutka izvodio sam u svim pomenutim gradovima.




Skriveni kutak, Bergamo

Međutim,  ukazala se sjajna prilika da se posebnim performansom u datom trenutku sadašnjice nekako zabeleži jedna važna priča. Naime, u Bergamu i Milanu realizovao sam performans pod nazivom “Poslednji susret/L’ultima riunione/The Last Reunion”. 1938. godine Milena, Bruno i Danica bili su poslednji put zajedno i to u Bergamu, povodom premijere Brunove opere “Meduza”, održane 12. septembra. Navodim odlomak iz knjige Danice Pavlović o Mileni:


Skriveni kutak, Bergamo

Piazza Vecchia, Bergamo

“Te večeri smo doživeli svi troje svakako najjače trenutke u našim životima. Uspeh opere, svakoga čina ponaosob, bio je nepredvidljiv i nezamisliv. Sve pauze bile su ispunjene silnim urnebesom i klicanjem. Mileninog oca su silom, nebrojano puta, izvlačili na binu.
On, po prirodi vrlo skroman, nije umeo da se snađe u tom čarobnom snu. Svi troje bili smo bledi kao aveti, on na bini, a mi u publici. To uzbuđenje bilo je jače od snage naših nerava. Milena je kršila svoje lepe dugačke prstiće, a meni su tekle suze, padale u krilo i svaka je od njih gasila sećanja na po jednu gorku godinu iz mog života. Malaksali od neke čudne sreće (Meduza je bila napisana još pre 25 godina), niko od nas troje nije mogao ni reč da progovori, posle svršene predstave.
Iz Bergama smo otišle za Milano samo nas dve. Ostale smo 15 dana, pa smo se tu, kao i uvek, preteška srca rastale. Ja krenem za Srbiju, ona za Pariz.”




Piazza Vecchia, Bergamo

Čitajući ovo potresno Daničino sećanje koje skoro potpuno sumira suštinu njihovog trojnog odnosa, razmišljajući o njihovom zajedničkom bolu u životnom krugu isprepletenom razdvojenošću, rastrzanošću i čestim rastancima, osetio sam snažnu potrebu da nekako ucrtam taj momenat u mapu svog istraživanja Mileninog univerzuma jer i ja dobro razumem takvu priču. Nažalost ili na sreću. Svaki list ima i lice i naličje, čak i onaj svenuli. Ne možemo uvek sa sigurnošću da odredimo koja je strana bolja ili lošija. Nikada ne možemo biti sigurni u ispravnost jedne ili druge strane. Ima puno iluzija u jednoj dvostranosti. Ima puno istina u jednoj dvojnosti. I bol ima dve strane i obe strane ga imaju u nekoj količini, obliku, pojavnosti i masci. Njih troje su to dobro znali jer su to breme nosili i osećali čitavog života. 





Osmislio sam posebnu šešir-instalaciju koja sadrži lica sa njihovih portreta koje je Milena naslikala, kao i njeno lice sa autoportreta iz 1939. Spojeni su na prednjem delu šešira i povezani providnom plavom trakom. Krhkom i nestalnom. Iz svakog lica kao pipci Brunove Meduze polaze već dobro poznate ešarpe od ljubičastog organdina. Međutim, ešarpe predstavljaju materijalizovanu manifestaciju njihove suštinske povezanosti i razdvojenosti. Prisutan je i drveni kovčežić koji čuva tragove njihove sudbine i vrednost sećanja. U Bergamu sam nagovestio kraj performansa skinuvši Brunov lik sa šešira i stavivši ga u kovčežić. Taj čin označava njihov rastanak. U Milanu sam to isto uradio sa Daničinim likom jer su tamo ona i Milena poslednji put bile zajedno, pre Mileninog odlaska u Ameriku. Pre Mileninog konačnog odlaska. 

Piazza Vecchia, Bergamo

Duomo di Bergamo

Na fotografijama se mogu videti detalji i scene iz performansa. Naravno, i ovde sam transparentima sa stihovima napravio sponu sa prethodnim performansima, stvorivši tako jednu neraskidivu i smislenu celinu. Ovaj performans je, pre svega, intimno i implicitno svedočenje o jednoj zaboravljenoj porodičnoj istoriji, te za razumevanje svakako zahteva objašnjenje, tako da i slučajni prolaznici koji su tome prisustvovali imali su  mogućnost da oforme i izgrade potpuno autentično, lično značenje i smisao mog performansa. Imali su mogućnost da na nekoliko trenutaka zaustave protok sopstvenog vremena angažovavši svoje misli u potrazi za smislom neobičnog događaja koji se baš u tom trenutku, i nijednom pre ili posle, odigravao pred njima, ne slutivši da tako tragaju za značenjem svog postojanja, prestajanja, nastajanja i trajanja.

Piazza del Duomo, Milano



Piazza del Duomo (cattedrale di Santa Maria Nascente), Milano

U tom magičnom krugu traganja i razmene energija slučajnosti i promišljene i jasno oblikovane namere, u tom živom krugu koji se vrti neprestano, krije se i otkriva, svima koji to žele da osete i vide (kao u snovima), suština perfromansa, njegov uticaj na trenutak sopstvene samokonstrukcije, njegovo dejstvo na trenutak u kome se stvara, traje i prestaje. To je dejstvo istovremeno konkretno i neposredno, ali i odloženo, jer vreme je u performansu moguće zaustaviti iako ono nesmetano nastavlja svoj protok mimo nas, preobražavajući prolazno u neprolazno, stvarajući posebnu kreativno – pokretačku tišinu u našim mislima, budeći nam emocije koje su namerno i davno uspavane, na koje smo zaboravili i koje su nam u prvi mah nelagodne ili ih se čak i bojimo. Tada nam performans koji aktivno posmatramo budi sećanje na njih, emocije postaju žive i katartički deluju na nas samo ako im dopustimo da nas preplave potpuno.




Piazza del Duomo (cattedrale di Santa Maria Nascente), Milano

Ovo putovanje, ova deonica velikog traganja, završila se potpuno neobično i sa puno nade. Završila se u gradiću sa bogatom istorijom i kulturnom baštinom. Gradić se zove Pavia i smešten je nekih tridesetak kilometara južno od Milana. Otišli smo tamo jer nam je Milena ostavila zaista čudan trag. Naime, krajem aprila, putem fejzbuka mi se obratio čovek po imenu Mikele (Michele), koji je Brunovom linijom na zanimljiv način došao do Milene. Učinilo mu se da u rukama drži ključić od nekih dosad neotvaranih vrata iz čije ključaonice možda dopire njena neprolazna svetlost.

Ponte Coperto, Pavia

Moj novi prijatelj i saborac, Michele Chieppi i ja - scena iz performansa

Do mene je došao posle istraživanja na internetu, oduševljen mojim pristupom otkrivanja Milene kao celine, pre svega muzičko – vizuelnog dela, s obzirom na to da ne govori srpski, te nije u mogućnosti da prati pisani sadržaj bloga. Nakon vrlo prijatnog, dobronamernog i otvorenog dopisivanja, bilo je vrlo lako doći do zaključka da smo na istoj strani, u sličnoj borbi. On na početku, a ja malo posle početka, ili već na sredini, u zavisnosti od toga od kog trenutka računam početak svog traganja. Odlučio sam da se upoznamo i da istražimo šta to dopire iz ključaonice i da li on ima pravi ključ. Naše zajedničko istraživanje je tek na početku. Ali obećava. Rezultata će biti, neki će biti značajni, neki možda ne, osim nama samima, ali svakako će biti zanimljivi i vredni kao novi fragmenti koje treba uklopiti u celinu. Njenu. Čeka nas dug put. Radujemo mu se. Srećan sam jer sam u njemu i njegovoj porodici već u prvom trenutku susreta stekao prave prijatelje, pune poštovanja i divljenja prema mojoj posvećenosti i borbi. Ni deseti deo takvog poštovanja ovde često ne osetim ni od nekih prijatelja i bližih poznanika. Međutim, to je neka druga priča i ovde joj zasad nije mesto.
Ispred Pavijske katedrale (Duomo di Pavia - cattedrale di Santo Stefano), s desna na levo: Kostandin Dimitrijević, Michele Chieppi, Slavica Jovanović i ja - Milena & The Invisibles

"Bruceremo la luna!"

Nakon divnog gostoprimstva, o kome smo moji najbliži prijatelji i saradnici i ja još dugo pričali sa ponosom drugima, sa puno nade u svrsishodnost i vrednost moje borbe, uz neočekivana, ali velika iskustva sa ovog dela puta, krenuli smo nazad, u Beograd, sa mislima usmerenim na neki sledeći povratak u njenu Italiju. Traganje u tom kontekstu me uvek posebno ispuni nekom drugačijom i obećavajućom ushićenošću i iskrenom radošću. Njena Italija postala je i moja. Postala je naša. Svih nas koji je u tom traganju delimo. Postala je podstrek da ne posustanem, postala je pokazatelj da sam na dobrom putu i da mi povratka nema. Osim povratka njoj kao inspiraciji, kao utesi i čuvaru, kao drugom domu. Čekamo Milenin znak, pa da se vratimo tamo, u središte susretanja svetlosti. Čekamo samo njen znak, koferi su odavno spremni, a zastave nestrpljive da uzlete, visoko dignute u slatku, plavu neizvesnost budućih italijanskih dana.

Wednesday, August 29, 2012

Traganje za Milenom u Kikindi - fotografske i druge beleške

Fontana isperd "Kurije", u kojoj su smešteni Narodni muzej i Turistička organizacija Kikinde

U nedelju, 26.08.2012. godine, u okviru manifestacije “Kikindsko kulturno leto” koju organizuje Turistička organizacija Kikinde, održan je događaj posvećen savremenim umetničkim tendencijama u istraživanju Milene Pavlović Barilli. 
Replika skeleta mamuta Kike u prirodnoj veličini u dvorištu

Veče je otpočelo projekcijom filma “Milena” autorke Čarne Radoičić, koji će sigurno postati putokaz ovog i budućeg vremena za nove puteve istraživanja i otkrivanja Mileninog sveta u novim aspektima, kao polazna tačka trajanja i snage njene svetlosti u budućnosti, kroz stvaraoce i sve one koji se bave Milenom kao značajnom temom. Nakon projekcije usledio je moj video – muzički trilogijski performans u izvođenju naše kreativne grupe koja se već i formalno može zvati i predstavljati “Milena & The Invisibles”.


Letnja scena u dvorištu "Kurije", vrlo inspirativan ambijent 

Ovu multimedijalnu trilogiju nazvao sam “Traganje za Milenom” jer to i jeste suština mog istraživanja – traganje i otkrivanje Mileninog univerzuma kroz različite umetničke forme. Naravno, u tom prilično neizvesnom i izuzetno uzbudljivom procesu, otkrivajući nove povezanosti sa Milenom i važnost nje kao stalne inspiracije u sopstvenom stvaralaštvu, otkrivam nove delove sebe, puštam ih da se otvore prema svetu, da se ispolje i vrate meni, oformljeni i osveženi, da kopaju nove dubine koje ću na ovom neobičnom putovanju dalje otkrivati sebi i drugima, onima koji su zainteresovani za sve to što želim da podelim. Naravno, u duhu Mileninog kompleksnog dualizma postojanja, zatim posthumnog zanemarivanja i sakrivanja, i novog otkrivanja i trajanja, i moj video – muzički perfomans zamišljen je kao jedna dvojna trilogija, kao preplitanje živog izvođenja muzike i projekcije video radova. Pred publikom su se smenjivale tri pesme i tri video rada. Kostandin Dimitrijević na gitari, kao koautor aranžmana,  i ja kao vokal i autor muzike, izveli smo prvi put u javnosti tri nove pesme koje oživljavaju i afirmišu Mileninu vanvremensku poeziju. Video radovi koje sam predstavio prikazaju moje neobično, autentično putovanje i traganje za već pomenutim otkrivanjem Milene i naše duhovno - energetske povezanosti u italijanskom, skandinavskom i srpskom kontekstu današnjice. Oni su na neki način imali i priličan retrospektivni karkater mog dosadašnjeg stvarlaštva posvećenog afirmaciji Milene sa fokusom na sintezu performansa i video rada. 

Tonska proba, The Invisibles

Veče smo zaokružili vrativši se na sada već dobro poznati novi početak koji svakako najbolje i najtačnije sumira Čarninu i moju dosadašnju saradnju po pitanju savremene umetničke afirmacije Milene, spotom za pesmu “Sagorećmo mesec/Bruceremo la  luna”, naslovnom numerom iz filma. 

Mamut Kika, gradska atrakcija, ostaci skeleta

Milena & The Invisibles, ekipa za kikindski performans, s desna na levo:
Kostandin Dimitrijević, Aleksandar Petrović, Slavica Jovanović, Ivana Đerić i Miodrag Kovačević


Domaćini iz Turističke organizacije Kikinde su nas sjajno ugostili i omogućili nam da se osećamo prijatno i dobrodošlo, s obzirom na to da su “Milena & The Invisibles” prvi put nastupali u Kikindi. Iako je bilo predviđeno da se događaj odigra na letnjoj sceni u vrlo inspirativnom, skoro magičnom ambijentu dvorišta čuvene “Kurije”, uz nadgledanje iz prikrajka možda i najznačajnije atrakcije ovog grada, mamuta Kike, vreme koje se posle naše veoma uspešne tonske probe polako, ali izvesno preobraćalo u nevreme, bili smo prinuđeni da naš događaj premestimo u unutrašnjost ove znamenite zgrade, u svečano salu Narodnog muzeja. Sala je bila i više nego prikladna za predstavljanje Milene jer je odisala nekom elegantom i građanskom starinom prve polovine prošlog veka, baš dobom njenog života, sa kamernom atmosferom koja je vrlo lako brisala distancu između publike i onoga što smo želeli da podelimo sa njima, ali je ipak i ostavljala dovoljno prostora da nam se ne sudaraju misli. Jedino što je ostalo kao mala osveta promenljivog letnjeg vremena jeste nemogućnost da se ozvučenje prenese sa letnje scene u svečanu salu, te smo pesme izvodili bez njega. Srećom, svečana sala je dovoljno akustična, te je takvo izvođenje ipak imalo smisla, a naša interpretacija je vrlo malo izgubila na kvalitetu, čak je možda u nekim aspektima i dobila nove, zanimljive nijanse.

Svečana sala muzeja pred početak događaja 

Pozdravna i uvodna reč, na molbu domaćina

Projekcija filma "Milena" je počela! 

Muzika Milenine poezije prvi put odzvanja pred kikindskom publikom, The Invisibles

" Tra un angolo del mare...u jednom kutku mora..."

Publika je bila strpljiva da do kraja isprati ovaj dvočasovni događaj i, čini mi se, zadovoljna, makar po aplauzima koje smo dobijali posle svake pesme, i onog konačnog koji je označio kraj naše prve posete ovom zanimljivom vojvođanskom gradu. Sada smo uspostavili prvi kontakt, nadamo se da ćemo se još vraćati tamo. Imamo još toliko toga da podelimo. Takođe, želeo bih do pomenem da je publika koja prisustvovala ovoj jedinstvenoj večeri u najvećoj meri bila odabrana, dovoljno pripremljena i zainteresovana za ovakav sadržaj, te je potpuno svesno došla i, nadam se, bar malo prepustila Mileninoj neprolaznoj svetlosti i otišla u noć sa jednim vrednim iskustvom više.

Video rad "Traganje za odgovorom - Gde je Milena", povodom 67 godina od njen smrti

"Cantar cuando nadie oye...pevati kad niko ne sluša" 

 "...e tra mano e mano c'e' una distanza incalcolabile... i među rukom i rukom postoji daljina neizmeriva..."


A na kraju "Bruceremo la luna"... da bismo opet došli do novog početka moramo da sagorimo mesec ponovo...

Kada se sve stišalo, dok smo se pripremali za povratak u Beograd, nešto malo pre ponoći, nisam mogao da odolim noćnom, pomalo mističnom ambijentu dvorišta “Kurije”, a da ne izvedem jednu malu, noćnu performans – minijaturu. Kao jedna sasvim drugačija zastava, nekoliko minuta se iz moje ruke vijorio ljubičasti til, jedan od prepoznatljivih simbolja mojih italijanskih performanasa, kao znak da je vreme da se putovanje nastavi, kao vesnik novog traganja koje se uskoro nastavlja tamo gde smo i počeli naš neobičan put, u njenoj Italiji. Biće to putovanje sa visoko dignutim zastavama njene i naše boje, dovoljno providne da ukloni granice i zidove među nama i onima koje ćemo na tom putovanju sresti, dovoljno nežne da nas zbliži u međusobnom prepoznavanju pod okriljem njene neprolazne svetlosti. Ipak, to je samo još jedan od njenih davnih, lepih i skrivenih nauma, koje je namenila nama da ih otkrijemo svetu i privolimo ga da nas primi u sebe raširenih ruku, da nju konačno prepozna i prizna.



 Ponoćna performans - minijatura


Kikindski mamut ostao je u tami svog magičnog ambijenta, u svojoj osami do novog jutra, a mi smo krenuli nazad, kako bismo što pre otišli dalje, kako bismo što pre nastavili putovanje. Dok smo za sobom ostavljali i poslednje zvuke noćne tišine jednog grada, svoju poslednju misao na izmaku tog rastanka sa njim nakon našeg prvog susreta, poslao sam u jedan drugi, daleki grad. Njujork. Bila je to misao zahvalnosti našem prijatelju od koga je i potekla ideja da pronesemo Mileninu svetlost i kroz njegov rodni grad. Nadam se da će i on tamo prepoznati neki od njenih poslednjih tragova kojima je zaokružila svoje putovanje na ovom svetu, da će ih sačuvati za nas kao malu, vrednu tajnu, dok nas ovo traganje ne odvede i na tu stranu sveta, na kojoj, kažu, ima više nade za nas nevidljive.







Ostali članci