Sunday, November 5, 2017

Dan iz nezaborava XIII - 108 godina drugačije svetlosti

Danas se navršava 108 godina od rođenja Milene Pavlović Barilli. 
U to ime neka poleti ova pesma.
Srećan rođendan, Milena!


Detalj iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Prag 2016.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Brisel 2016.


Danas dižem visoko
ljubičastu zastavu.
Puštam je da leti slobodno
po mladom novembarskom nebu,
da uranja u tvoje plavetnilo
koje vedri jasno i nepoljuljano
na popodnevnom suncu.
Danas dižem ljubičastu zastavu
visoko ka tvojim krilima,
za sve nas nevidljive
što putujemo bez prestanka
jer danas je još jedan važan i veliki dan
izronio iz nezaborava.
Krug tvog novog trajanja
otkucao je u tišini
naizgled običan broj.
108
Vrti se se krug tvoje svetlosti
i broji godine otkad te pamte
na ovom svetu.
108
Sa druge strane šalješ nam
sunce u mesecu svih tvojih očiju
i svih zagonetnih i dubokih pogleda
u nama nedokučive daljine
koje si zaustavila na slikama
i dala im večni život
u veličanstvenom nepokretu.
Dobro znam sve te poglede
i sjaj neuništivog meseca,
i skrivene želje tvojih alrekina,
njihove sasušene suze,
zakopane u lepeze
što se u leptire pretvaraju
već 108. put
uvek na ovaj dan
kada slavimo tvoj dolazak,
tvoj zapečaćeni povratak
na ovu stranu.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Prag 2016.

Dobro poznajem sve tvoje ruke
što su čeznule za dodirima i zagrljajima
i vidim jasno dok stojim u vrtu jedne zapuštene opatije
kako crne lepeze pretvaraju
u krhke ljubičaste leptire
u koje si rasula
sve svoje dihotomije
i melanholije
u samo jednoj noći
sagorelog meseca.
Možda si me tada rodila
u jednom zabačenom kutku svojih
sećanja na neki budući život,
rastrgla me između arlekina i pjeroa,
udahnula mi kontinuitet tvojih dihotomija,
pa ja danas sve udvajam i spajam u nespojivo,
tragajući za porukama koje si nam ostavljala
na svim mostovima koji si prešla,
na svom dugom putovanju u nepoznati smiraj.
Hvala ti na tome.
Hvala, Milena, na svetlosti koju si prolila po nama,
na rečima i bojama koje samo kategoriju večnosti poznaju,
koje nas mogu sačuvati od nadolazeće propasti budućnosti
u koju, zaslepljeni crnim maskama, naivno verujemo.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Gent 2016.

Dodirnuo sam tvoju ljubičastu haljinu
i osetio sva lutanja i sve nade,
sve nedosanjane snove i sve čežnje, tuge i muke.
Saten ima teksturu tvoje melanholije.
Bio je to dan za koji je vredelo boriti se svih ovih godina
za tvoje novo, drugačije trajanje.
Hvala ti, Milena, što si mi konačno
i istinski
otvorila vrata svoga prvog doma
i učinila da se ponovo osećam dobrodošlo
u našem rodnom gradu,
makar kao prolaznik i dragi gost.
Ovo je pravi trenutak da ti na tome zahvalim.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Mastriht 2016.

Sumrak se bliži,
nebo počinje da crveni
kao mesec onog davnog aprila
kojim si me pratila dok sam napuštao
tvoju Parmu.
Ljubičasta zastava
već je visoko,
preleće sve granice zaborava.
Putuje ka mesecu.
Vraća se svome domu.
Noćas će već biti u tvojim rukama.
U sigurnim rukama.
Milena,
nemoj nikada dozvoliti 
da zastava nevidljivih 
prestane da se vijori.
Mi tvoj vetar nade i snage
osećamo na ovoj strani.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Hag 2016.

Još jedan dan iz nezaborava
pretvara se u nezaboravni sumrak.
Sunce gori u eksploziji zagasitih boja.
Crveni pepeo ljubičasti prah posipa
po mom licu.
Ne zatvaram oči
jer znam da mi ona novi znak šalje.
Vreme je da se nastavi putovanje.
Krećem na put.
U džepovima - mesečevo kamenje, maske i dihotomije.
U srcu - melanholija i dobro poznata čežnja
U mislima - njeni stihovi i moja muzika.
Prašina mostova i huk vode bude uspavani nemir i upijaju me u svoje neotkriveno.
Ljubičasta zastava prekrila je mlado novembarsko nebo.
Vatra je ugašena.
Sumrak umire, mesec se budi.
Srećno novo trajanje, Milena!


Ostali članci