Slikopesma - transformiranje (7)

Crna žena sa figurom, 1933.

U crvenom obrisu naručja

nesigurno pridržavaš

davno obezglavljeni san

savršenog oblika.

San koji ti je dodeljen

usudom onih koji su te začeli,

zauvek odredili.

San koji nisi sama stvorila u jednoj

od onih noći,

potpuno tamnih i crnih

kao tvoje lice,

optočeno zapečaćenom senkom

sagorelog meseca.

San koji je izvor novog dvoumljenja - 

da li da ga ispustiš u nepoznato

ili da ga što čvršće i jasnije prigrliš 

uz preostalu nestvarnost bedara 

koja usahlo i samotno nestaju 

ispod raskošnog i već prilično iznošenog kostima

jednog Pjeroa

kome se trag istopio u sopstvenom traganju

i nestao zauvek.

Ostao je samo kostim

koji si pronašla lutajući uskim ulicama

jednog posve neobičnog grada na vodi,

za koji kažu da će potonuti zauvek.

Našla si ga, rastrgla raskošnu kragnu, obojila ga u crveno 

i sačinila nešto nalik haljini.

Znala si dobro šta ona nosi.

Zato i ti sada u njoj beležiš 

poslednje dane svog nestajanja

jer ne možeš više da se boriš

sa večnom tugom i nepripadanjem jadnog Pjeroa,

nesrećnog cirkuzanta,

uvek na meti podsmeha i smicalica

dovitljivog arlekina.

I taj san koji pokušava da se uhvati

za tvoje rame,

da obgrli tvoj vrat,

i taj san je njegov.

Zato je nepodnošljivo ogoljen i mučan.

Zato je savršen i primamljiv.

Zato je nedovršen i uporan.

Izgubljena lutka ostarele devojčice ili kip iz izgubljenog vremena.

Iz izgubljene zemlje.

Nečiji san,
u obrisima tvog naručja, 

bori se da postane deo tebe,

dok skrivaš tamu izgubljenog lica

naličjem moje marame

koju ću ti tek pokloniti

kada isteku sve vode

koje si prizvala svojim davnim rečima i stihovima,

koju ću ti pokloniti

namerno i promišljeno

one noći,

prve noći kada budem

spoznao miris i zvuke sagorelog meseca.

Tada ćeš konačno ispustiti

san koji ti je davno dodeljen,

u budućnost nepoznatog nepovrata,

pravo meni u misli,

da se ja igram i mučim,

da se sam borim i tugujem sa njim

sve dok ne budem i ja mogao

da se uvučem u taj crveni

kostim

pod koji odlaze

sva nerođena deca

tvoga tajnog nauma,

sazdanog u jednom samotnom dvoumljenju.

Vratiće ti se, umorna i mramorna, u naručje

iz koga si one noći pustila sve snove

da skliznu i rasprše se

po vodi jednog posve posebnog grada,

za koji kažu da će jednoga dana zauvek potonuti.

Posle njega ostaće samo maske 

da plutaju besciljno po vodi,

bez lica koja su nekada skrivale ili mogle da sakriju.

Plutaće bez svrhe, nesvesne svog krhkog trajanja

u svetu koji je lice zauvek zamenio maskom, neuništivom

i nevidljivom.

Potpuno preovlađujućom.

Svestan nemoći da promenim stanje stvari,

uzaludno pokušavam da skinem masku

makar sa svog lica,

Dugo sam samo za tu priliku puštao nokte

i sada iz sve snage njima je stružem.

Krvi nema, ali se pomalja crnilo umesto ožiljaka.

Sada sve razumem.

Znam čime si obojila kostim.

Dok me očaj savladava u borbi 

koju gubim od ljudi sa sraslim maskama,

optočena senkom crnila 

posmatra me slika tvog tihog nestajanja

u prepravljenoj haljini boje moje preegzistencijalne krvi,

Posmatra me slika u kojoj si zarobila jedan obezglavljeni san,

davno ti dodeljen.

Iza oblaka pepela koji se raspšuje i razleće po vazduhu

uvek pre svitanja,

izviruje jedan izgubljeni stub

koji je nekada bio deo ponosne kolonade.

Sve je samrtno mirno i bezvučno.

Došla si u pravo vreme.

Ovaj svet više nije dobro mesto za nas nevidljive.

Ispusti taj ustajali san iz onoga što ti je ostalo od ruku 

i zarobi me u svoju sliku

jer ona više ne zna za vreme. 

Ne zna za bol.

Ne prepoznaje maske.

Došla si na vreme.

Utkaj me u sliku.

Bolje je biti naličje marame na tvojoj slici,

nego biti izgubljen u sopstvenom postojanju 

tuđe i nametnute stvarnosti.

Zarobi me u sliku.

Pretvori me u san.

Odavno se više ne bojim da skliznem u nepovrat

jer znam da ćeš  me ti ispustiti tamo.

Tvoje ruke su  već dugo samo vanrvemenska obličja

u praznim rukavima.

Siva tišina sve zvukove prekriva.

Crvene se krvavi mirisi

u bezbojno, belo svitanje.

Crni ti se izgubljeni mesec na licu.

Pod naličjem marame rađa se novi san.

Mali i uzaludan.

Možda uspe da postane tvoj.

Izvesnost davno sazdane slike

običan je privid.

Mi koji smo deo nje

znamo tajnu kako da sačuvamo san.

Neću vam je otkriti,

već ste joj jednom odsekli ruke.

A mogle su čitavu bujicu snova

da stvore i odneguju. 

Mogle su sve maske da spale

i da spasu svet

od sopstvene propasti.

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.