Tuesday, January 25, 2011

Susretanje svetlosti - italijanski eksperiment (I deo)

Giardini Salvi, Vicenza
Vrtovi Salvi, Vićenca

Projektom „Susretanje svetlosti – otkrivanje italijanskog poteksta i konteksta Milene Pavlović Barilli u novom perceptivnom krugu povezanosti“ želeo sam da naglasim i sasvim konkretnim aktivnostima predočim svoj stav o tome da veliki deo Mileninih slika sadrži ono što sam oprezno, ali sasvim jasno nazvao Mileninom percepcijom Italije. Ona je svakako deo tog spoljašnjeg, dodatnog, drugoplanskog okvira i korpusa njenog jedinstvenog jezika simbola, motiva i elemenata koji oblikuju Milenin autentični izraz, ali je neizostavni deo celine, one za kojom tragam i koju otkrivam u fragmentima, od kojih mnogi već dolaze na mesto koje im suštinski pripada. Istoričari umetnosti govore o Mileninoj reminiscenciji renesanse u mnogim svojim delima, svakako u svojoj zrelijoj fazi, i to je potpuno jasno i uočljivo svim poznavaocima istorije umetnosti, posebno slikarstva. U tom smislu i po pitanju tog određenja, nemam prava, a ni dovoljno stručnosti, a i na kraju, potrebe da se ne složim sa takvim zaključkom stručnjaka. Svakako, ta odrednica mi prilično pomaže da lakše odredim sopstvene puteve otkrivanja i potvrde postojanja te jedinstvene Milenine percepcije Italije. Ozbiljno istraživanje mi tek predstoji. Ovaj projekat, svojevrsni eksperiment, jeste samo početak jednog dugog i zanimljivog puta, neizvesnog i neobičnog, jer drugačije nije ni moguće, ipak je reč o Mileni.

Piazza San Marco, Venezia
Trg Sv. Marka, Venecija

Naime, njena posebna percepcija Italije izražena je na različite načine, ali se mogu uočiti dve najprisutnije struje koje su je vodile u to svesno i namerno kreiranje takvog jednog pogleda na kulturu kojoj je i sama pripadala i u čijim je okvirima, a pod čijim je uticajima i stvarala do samog kraja. Jedan način ogleda se u ponavljanju određenih konkretnih motiva i elemenata, delova prizora, i atmosfere koju stvara izborom neobičnog kolorita. Takvo kreiranje lične percepcije prisutno je u rimsko – pariskom periodu njenog stvaralaštva (1931 - 1935) - maske, delovi starorimske arhitektonske i vajarske zaostavštine, aksesoari iz njene sadašnjice koji su pripadali tadašnjoj italijanskoj modnoj sceni. Drugi i očigledniji način kreiranja sopstvene percepcije Italije ogleda se u ponavljanju arhitektonsko – ambijentalnog prostora na kome se odvija realizacija suštinske ideje konkretne slike, a koji je autentičan italijanski; opatije koje srećemo po čitavoj Italiji, divni i nadahnjujući trgovi i jedinstveni arhitektonski stilovi ranijih i velikih graditeljskih vremena te zemlje – katedrale, gradske većnice, zvnonici, kupole, kolonade i svodovi. Da, jesu oni reminiscencija renesanse, ali s obzirom na to da su se održali i do Mileninog, a srećom i do našeg vremena, nisu li oni i njena percepcija očeve zemlje, koju je sasvim sigurno volela i to se vidi i oseća upravo u momentu postojanja njene lične potrebe da sagradi jednu potekstnu sliku, jedan kontekst kutlure sa velikim kontinuitetom, kako bi se odužila upravo takvom kulturološkom okviru za neiscrpnu inspiraciju i presudni uticaj na lični razvojni put umetnika? Na kraju, kreiranje neobične percepcije Italije dokaz je i velike ljubavi prema ocu Brunu. Upravo takvu sliku, koja nas obogaćuje iz prikrajka, iz drugog plana, uobličavajući divne suštine i glavne teme njenih dela, spoznao sam kada sam prvi put boravio u Italiji 2007. godine. Bio sam potpuno fasciniran tom vezom i tim neobičnim, ali tako logičnim otkrićem. Sve te divne prizore velikih i malih gradova koje sam tada obišao, odavno sam spazio i zavoleo, ali ne preko fotografija i televizije, jer njima nedostaje uverljivost ličnog i emotivnog momenta kakav je kod mene često presudan, već preko Milene.

Basilica di Monte Berico, Vicenza
Bazilika na Monte Beriku, Vićenca

Kada sam sa prijateljima isplanirao put u Italiju, shvatio sam da je to prava prilika da osmislim projekat koji će Milenu ponovo odvesti u Italiju onako kako to niko dosad nije uradio i pokazati koliko snažno i nedvosmisleno ona pripada i tamo. Moj pristup sklapanju Milene - velike celine, svakako je individualistički, pionirski i multimedijalan. U tom smislu, opredelio sam se za osmišljavanje i upotrebu takozvane pokretne instalacije i uličnog performansa, ili u italijanskom kontekstu – performansa trgova.

Duomo di Parma
Duomo u Parmi

Instalacija je sadržala stativ od kamere, prekriven ljubičastim tilom i dekorisan satenskim trakama u bojama koje su obeležile Milenino stvaralaštvo u parisko – rimskom periodu. S obzirom na to da je stativ tronožni, konačni i najznačajniji deo instalacije činile su tri Milenine reprodukcije, po sopstvenom izboru, povezane u trostranu prizmu. Zašto baš takav izbor i raspored elemenata? Stativ je u ovoj instalaciji u značenjskom smislu podrška savremene umetsnosti medija, a svojom tehničkom fleskibilnošću i pokretljivošću ukazuje na promenu koja se dešava u otkrivanju Milene danas. Takođe, i činjenica da je on sasvim čvrsta i logično nametnuta podloga i baza Mileninim reprodukovanim delima upućuje na izuzetan stepen kompatibilne komunikacije njenih dela sa savremenom umetnošću i novim formama, i njihovu potpunu pripadnost ovom i budućem vremenu.

Cattedrale Santa Maria del Fiore, Duomo di Firenze
Duomo u Firenci

Til se nametnuo kao materijal jer se zbog svoje mrežaste strukture često koristi za pravljenje velova koji su kao motiv prisutni u Mileninim slikama, prekrivajući lica i delove tela i stvarajući tako mistično i tajnovito dualističku zapitanost u nameru umetnice – otkriva li se njime nešto na suptilan, postupan i pomalo zavodljiv način, ili se njima sakriva, tačnije prikriva istina naše suštine od vizuelnog i taktilnog ka unutrašnjem, osećajućem, ali nesagledivom. Dakle, til, i to ljubičaste boje, jer je to moja lična asocijacija na povezanost sa Milenom, ovde je medijator između nove multidmedijalnosti i Mileninih slika, sa značenjem dileme koja tek treba da se otkrije. Dualizam, dvojnost, dihotomija rascepljenosti kao jedno od najznačajnijih i suštinskih obeležja velike Milene utkano je u ideju tila kao sredstva ukazivanja na tu problematiku.

Parco Querini, Vicenza
Park Kuerini, Vićenca

Reprodukcije sam odštampao u formatu A3, kako bi bile dovoljno vidljive na fotografijama i video zapisu, i naravno, u realnom prostoru. Sliku Fantastična kompozicija sa dva lika, iz 1933. godine, izabrao sam jer je jedna od onih koje me najdublje dotiču. Autoportret iz 1939. odabrao sam jer odiše renesansnom atmosferom i reminiscencijom te zanosne estetike, i upravo pripada onom korpusu Mileninih dela koja otkrivaju ili skrivaju posebnu percepciju Italije. Iz istih razloga nametnula mi se i Slikarka sa strelcem, čemu dodajem i to da me je pridobila i izrazitom teatarskom slikovitošću, a lični asocijativni momenat je i u ovom slučaju neizbežan. Na kraju, opredelio sam se za Autoportret sa belim šeširom jer poseduje snažan italijanski duh tog vremena, jer predstavlja mladu ženu prilično svesnu sebe kao umetnice i žene, i snage koju takva kompleksna harizma isijava, ali uz neobičan šarm i blagu zatvorenost.

Piazza dei Signori, Vicenza
Glavni trg u Vićenci

U skladu sa savremenim, multimedijalnim pristupom, kombinovao sam fotografiju kao početno sredstvo, kao polaznu ideju da instalaciju fotografišem u autentičnom italijanskom ambijentu. Takođe, čitav taj proces je sniman i fotografisan, kao i performansi, što je i omogućilo da se na kraju napravi jedan celovit i slojevit video rad kao svedočanstvo o tom neobičnom putovanju.



Gradovi u kojima sam realizovao svoj eksperiment su Vićenca, grad za koji sam lično vezan i koji je i pod zaštitom UNESCO-a, jer je poprište monumentalnih kulturnih spomenika velikog arhitekte Paladija), Verona, grad sa veoma značajnom kutlurnom istorijom i jednistvenom atmosferom, Firenca i Venecija kao retki i jednistveni kulturološki fenomeni sa neprekdinim uticajem na svetsku kulturnu baštinu, kao monumenti jednih od najvrednijih umetničkih konglomerata, i kao gradovi u kojima je Milena izlagala i boravila, i na kraju, Parma, grad iz kog je Milenino italijansko poreklo, rodno mesto njenog oca Bruna, grad u kome još žive i stvaraju potomci te plodne umetničke porodice, gde još uvek postoji autentična kuća Barilijevih s pogledom na reku, koja je sada u procesu restauracije.

kuća Barilijevih, Parma

U narednom periodu sledi još nekoliko priča o italijanskom eksperimentu – o rezultatima, o utiscima, doživljajima i anegdotama, o značaju i značenju, i sigurno o posebnom iskustvu u Parmi.

4 comments:

  1. Dominira osećaj mira u kom si pisao, koji obuzme čoveka kada zaokruži jednu svoju priču, jedno dugo traganje… Kao da si ubacio tih nekoliko delića koji su nedostajali da se jedan deo velikog mozaika kompletira, lišio se tih malih crnih rupa i izmakao se da sa uživanjem posmatraš dovršenu malu celinu, unutar velike koja te tek čeka.

    Pravljenje ovog filma je sigurno odigralo veliku ulogu, pošto je zahtevalo da sagledaš ključne momente svake epizode putovanja, da dođeš do Milenine veze sa njima, iako na prvi pogled ona možda i nije bila očigledna.

    Instalacija naglašava tvoj multimedijalni pristup i svaki njen deo, kao i njihova međusobna veza, ogledalo su tvoje posvećenosti velikoj celini koja se zove Milena. Predanost u približavanju svake nijanse te veze čitaocu, ostavlja poseban, ako ne i najjači utisak.

    Za svaku pohvalu!

    ReplyDelete
  2. Uživao sam u svakoj reči. Može puno toga da se kaže o Mileni i o načinu na koji ti nanovo kontekstualizuješ njeno delo. No, meni je jedan utisak bio vrlo upečatljiv: puno, puno mi je imponovalo da čitam tvoj tekst. Zašto? Čini mi se da daješ puno poverenje čitaocu koji prilazi ovom tekstu da će razumeti tvoj pristup i čitati tvoje reči kroz empatiju. Eto, u meri u kojoj sam razumeo tvoje viđenje Milene i tvoju emociju, baš sam se dobro osetio. To poverenje i moj odgovor na njega su mi imponovali :)

    ReplyDelete
  3. Sve pohvale za blog i umetnički eksperiment...

    ReplyDelete
  4. Hvala na divnim rečima i podršci! Nastavljamo hrabro dalje i pronosimo Mileninu svetlost!

    ReplyDelete

Ostali članci