20.12.2017.
Reci mi, Milena,
makar u jednom budućem snu,
jesu li svi tvoji velovi
velovi zaborava,
oni sa kojima se rađamo
u ovom svetu,
u ovom životu.
Oni koji su još u materici
ućutkali i zabranili sećanja
na sve što se desilo pre,
hiljadama godina,
širom univerzuma,
kada smo išli ruku pod ruku
i gradili nove svetove
koji će nas čekati
da se ponovo rodimo.
Volim svoj veo.
Tera me da tragam
za istinama,
za zabranjenim sećanjima.
Ljubičast je
i znam da je tvojih ruku delo.
Ali želim da ga skinem.
Želim da u oči pogledam
sve svoje prošlosti i budućnosti.
Pratim tvoje znakove.
Tvojom pesmom odzvanjaju
moje dubine.
Kao da si mi otvorila vrata.
Čekam tvoj znak,
pa da kroz njih prođem.
Tamo su svi velovi slobodni
na vetru čije se poreklo ne zna.
Lete i ničije oči ne prikrivaju.
No comments:
Post a Comment