Dan iz nezaborava XIII - 108 godina drugačije svetlosti

Danas se navršava 108 godina od rođenja Milene Pavlović Barilli. 
U to ime neka poleti ova pesma.

Srećan rođendan, Milena!

Detalj iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Prag 2016.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Brisel 2016.

Danas dižem visoko

ljubičastu zastavu.

Puštam je da leti slobodno

po mladom novembarskom nebu,

da uranja u tvoje plavetnilo

koje vedri jasno i nepoljuljano

na popodnevnom suncu.

Danas dižem ljubičastu zastavu

visoko ka tvojim krilima,

za sve nas nevidljive

što putujemo bez prestanka

jer danas je još jedan važan i veliki dan

izronio iz nezaborava.

Krug tvog novog trajanja

otkucao je u tišini

naizgled običan broj.

108

Vrti se se krug tvoje svetlosti

i broji godine otkad te pamte

na ovom svetu.

108

Sa druge strane šalješ nam

sunce u mesecu svih tvojih očiju

i svih zagonetnih i dubokih pogleda

u nama nedokučive daljine

koje si zaustavila na slikama

i dala im večni život

u veličanstvenom nepokretu.

Dobro znam sve te poglede

i sjaj neuništivog meseca,

i skrivene želje tvojih alrekina,

njihove sasušene suze,

zakopane u lepeze

što se u leptire pretvaraju

već 108. put

uvek na ovaj dan

kada slavimo tvoj dolazak,

tvoj zapečaćeni povratak

na ovu stranu.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Prag 2016.

Dobro poznajem sve tvoje ruke

što su čeznule za dodirima i zagrljajima

i vidim jasno dok stojim u vrtu jedne zapuštene opatije

kako crne lepeze pretvaraju

u krhke ljubičaste leptire

u koje si rasula

sve svoje dihotomije

i melanholije

u samo jednoj noći

sagorelog meseca.

Možda si me tada rodila

u jednom zabačenom kutku svojih

sećanja na neki budući život,

rastrgla me između arlekina i pjeroa,

udahnula mi kontinuitet tvojih dihotomija,

pa ja danas sve udvajam i spajam u nespojivo,

tragajući za porukama koje si nam ostavljala

na svim mostovima koji si prešla,

na svom dugom putovanju u nepoznati smiraj.

Hvala ti na tome.

Hvala, Milena, na svetlosti koju si prolila po nama,

na rečima i bojama koje samo kategoriju večnosti poznaju,

koje nas mogu sačuvati od nadolazeće propasti budućnosti

u koju, zaslepljeni crnim maskama, naivno verujemo.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Gent 2016.

Dodirnuo sam tvoju ljubičastu haljinu

i osetio sva lutanja i sve nade,

sve nedosanjane snove i sve čežnje, tuge i muke.

Saten ima teksturu tvoje melanholije.

Bio je to dan za koji je vredelo boriti se svih ovih godina

za tvoje novo, drugačije trajanje.

Hvala ti, Milena, što si mi konačno

i istinski

otvorila vrata svoga prvog doma

i učinila da se ponovo osećam dobrodošlo

u našem rodnom gradu,

makar kao prolaznik i dragi gost.

Ovo je pravi trenutak da ti na tome zahvalim.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Mastriht 2016.

Sumrak se bliži,

nebo počinje da crveni

kao mesec onog davnog aprila

kojim si me pratila dok sam napuštao

tvoju Parmu.

Ljubičasta zastava

već je visoko,

preleće sve granice zaborava.

Putuje ka mesecu.

Vraća se svome domu.

Noćas će već biti u tvojim rukama.

U sigurnim rukama.

Milena,

nemoj nikada dozvoliti 

da zastava nevidljivih 

prestane da se vijori.

Mi tvoj vetar nade i snage

osećamo na ovoj strani.

Scena iz performansa MILENA - JEDNA OD NEVIDLJIVIH, Hag 2016.

Još jedan dan iz nezaborava

pretvara se u nezaboravni sumrak.

Sunce gori u eksploziji zagasitih boja.

Crveni pepeo ljubičasti prah posipa

po mom licu.

Ne zatvaram oči

jer znam da mi ona novi znak šalje.

Vreme je da se nastavi putovanje.

Krećem na put.

U džepovima - mesečevo kamenje, maske i dihotomije.

U srcu - melanholija i dobro poznata čežnja

U mislima - njeni stihovi i moja muzika.

Prašina mostova i huk vode bude uspavani nemir i upijaju me u svoje neotkriveno.

Ljubičasta zastava prekrila je mlado novembarsko nebo.

Vatra je ugašena.

Sumrak umire, mesec se budi.

Srećno novo trajanje, Milena!