Slikopesma - transformiranje (8)

Melanholija/Brodolom, 1938.

Ljubičasti leptiri

ispraćaju u samrtnoj tišini

njenu melanholiju,

izbledelu i obezbojenu.

Sve nijanse plave

rastrgnute su

u neočekivanom brodolomu.

Konačno su se vratile

svom izvoru.

More ih je odmah upilo 

u sebe.

Ponovo su plava deca nesagledivog mora.

Bleda i bez očiju,

sada su bliže zvezdama,

hladnim i bez sjaja.

Svakog se sumraka 

rađaju ponovo 

na umirućem horizontu.

Sedam ljubičastih leptira.

Ona ih je rodila

na samrtnoj postelji

i pustila da odlete

u  drugačije svetove

bez glasova,

bez ljudi,

bez patnje,

bez dihotomija.

Svaki od njih sedam

njene tragove

nosi na krhkim krilima

neprekidnog čekanja.

Pod maskom privida večitog sna 

koju je jedne sparne venecijanske noći

skinula sa lica prikrivenog arlekina,

iskrala se na drugu stranu.

Prolaz je bio završen

i bila je spremna

za odlazak

na jedno sasvim drugačije putovanje

bez kofera,

bez točkova,

bez pisama,

bez rukovanja.

Morala je da je zakopa zauvek

pre prelaska na drugu stranu.

Morala je da je se odrekne,

da porekne njenu istinu,

da je izbriše iz svojih reči,

da je izbaci iz svojih boja.

Morala je da je uništi.

Samo je oslobođena

mogla da krene na put.

Sedam ljubičastih leptira,

četrnaest crnih lepeza,

njena plava, tek rođena deca 

nedokučivog mora

u kome je predano čekala,

ispraćaju u tišini odrubljenih zvukova

njenu melanholiju

dok ona na drugoj strani,

hladnih i skamenjenih ruku,

već stvara novo čekanje.

Sedam ljubičastih leptira

odleće ka izmišljenom horizotnu.

Svaki od njih sedam

njene tragove nosi

u nove svetove

čineći ih boljim

za rađanje nekih

novih melanholija.

Sedam ljubičastih leptira

krije tajnu njene metamorfoze.

I svaki od njih sedam

porođen je iz njenih usta,

iz njenog poslednjeg izdisaja,

iz njenog nedosanjanog sna,

košmara u kontinuitetu,

da sve dihotomije

postanu jedno

u tesnom svetu opšteg nepripadanja.

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.