Video-zapis performansa.
Posle višegodišnjih neuspelih pokušaja da dan Mileninog rođenja, 5.novembar, obeležim upravo nekim događajem dostupnim zainteresovanoj javnosti, a ne samo nekim prigodnim tekstom ili video-radom koje bih objavio na ovom mestu, konačno sam preuzeo potpunu inicijativu, i uz pomoć najbližih prijatelja uspeo da takav događaj konačno realizujem. Zaista mi je bilo previše ignorisanja od strane različitih beogradskih prostora i ustanova koji se bave promocijom kulture i umetnosti. Nisam više ni mogao ni želeo da čekam njihove zakasnele odgovore.
Moj dragi prijatelj mi je ponudio da za tu priliku njegov, već dovoljno zanimljiv i kreativno uređen prostor, dodatno preuredimo za tu svrhu. Prostor je kamerni, ali topao i energetski vrlo prigodan za izvođenje performansa. U suterenu stambene zgrade, u Nušićevoj 3, na jedno veče, omogućili smo publici da doživi u potpuno novom, neobičnom prostoru, sasvim drugačiji performans, u odnosu na sve moje prethodne.
U performansu sam koristio kostim, instalacije, predmete i muzičke fragmente koja su reminescencija Milenine estetike i njenog vremena, ali i svih mojih prošlogodišnjih performanasa koje sam realizovao u Beču, Veroni, Veneciji, Trentu, Vićenci, Beogradu.
Prvi put sam involvirao govor u performans, kao i snažnu interakciju sa publikom kojoj sam dodelio važnu ulogu da zajedno sa mnom kreira tok performansa i predstavljanje njegovog sadržaja. Bio je to veliki izazov, na koji smo i prisutna publika i ja odgovorlili uspešno. Međutim, ta interakcija, koja je bila iznenađenje, unela je jednu osvežavajuću dinamiku i jednu inovativnost u mom načinu stvaralaštva, koja će sigurno uticati na buduće performanse.
Naravno, s obzirom na to da je fokus performansa opet bio na otkrivanju i “oslobađanju” Milenine vanremenske poezije, kroz muzički projekat theINVISIBLES smo izveli naše autorske pesme na njene stihove.
Takođe, zanimljivo je bilo i to što je performans bio dvodelni. Prvi deo sam koncipirao kao neformalno uvođenje publike u perfromans. Bilo je to, u stvari, prvo iznenađenje vezano za izraženu interkativnost. Ja sam sedeo na klupi u prostoru u kom se događaj odvijao, okružen instalacijama, rekvizitima i svim dodatnim predmetima. U rukama sam držao dekorativni poslužavnik na kome su bili papirići sa ključnim rečima iz Mileninog života, na italijanskom i engleskom, inače delovi instalacije koju sam koristio u italijanskim performansima 2013. godine. Ideja je bila da svako od publike, kada uđe prostor, sedne pored mene u tišini, i dobije od mene jednu reč, jedan papirić, nasumično odabran, i na taj način ponese sa sobom malu uspomenu. Takođe, to je bio i način da se kroz tu reč eventualno pozicionira i odredi prema onome što ga očekuje u performansu, ali i prema sebi u novom mikroprostoru i mikrovremenu. Nažalost, ta neobična “inicijacija” u interakciju nije zabeležena kamerom, već samo fotografski.
Prisutna publika mogla je videti i prateću izložbu fotografija italijanskih performanasa iz 2010. i 2011. godine, kao i transparente korišćene u performativnim materijalima iz 2012. i 2013. godine.
U ovom videu nije prikazan performans u celosti koji je trajao sat vremena, već izbor fragmenata uklopljen tako da oni koji nisu prisustvovali tom događaju mogu da steknu jasan utisak kako je zaista bilo.
Moj dragi prijatelj mi je ponudio da za tu priliku njegov, već dovoljno zanimljiv i kreativno uređen prostor, dodatno preuredimo za tu svrhu. Prostor je kamerni, ali topao i energetski vrlo prigodan za izvođenje performansa. U suterenu stambene zgrade, u Nušićevoj 3, na jedno veče, omogućili smo publici da doživi u potpuno novom, neobičnom prostoru, sasvim drugačiji performans, u odnosu na sve moje prethodne.
U performansu sam koristio kostim, instalacije, predmete i muzičke fragmente koja su reminescencija Milenine estetike i njenog vremena, ali i svih mojih prošlogodišnjih performanasa koje sam realizovao u Beču, Veroni, Veneciji, Trentu, Vićenci, Beogradu.
Prvi put sam involvirao govor u performans, kao i snažnu interakciju sa publikom kojoj sam dodelio važnu ulogu da zajedno sa mnom kreira tok performansa i predstavljanje njegovog sadržaja. Bio je to veliki izazov, na koji smo i prisutna publika i ja odgovorlili uspešno. Međutim, ta interakcija, koja je bila iznenađenje, unela je jednu osvežavajuću dinamiku i jednu inovativnost u mom načinu stvaralaštva, koja će sigurno uticati na buduće performanse.
Naravno, s obzirom na to da je fokus performansa opet bio na otkrivanju i “oslobađanju” Milenine vanremenske poezije, kroz muzički projekat theINVISIBLES smo izveli naše autorske pesme na njene stihove.
Takođe, zanimljivo je bilo i to što je performans bio dvodelni. Prvi deo sam koncipirao kao neformalno uvođenje publike u perfromans. Bilo je to, u stvari, prvo iznenađenje vezano za izraženu interkativnost. Ja sam sedeo na klupi u prostoru u kom se događaj odvijao, okružen instalacijama, rekvizitima i svim dodatnim predmetima. U rukama sam držao dekorativni poslužavnik na kome su bili papirići sa ključnim rečima iz Mileninog života, na italijanskom i engleskom, inače delovi instalacije koju sam koristio u italijanskim performansima 2013. godine. Ideja je bila da svako od publike, kada uđe prostor, sedne pored mene u tišini, i dobije od mene jednu reč, jedan papirić, nasumično odabran, i na taj način ponese sa sobom malu uspomenu. Takođe, to je bio i način da se kroz tu reč eventualno pozicionira i odredi prema onome što ga očekuje u performansu, ali i prema sebi u novom mikroprostoru i mikrovremenu. Nažalost, ta neobična “inicijacija” u interakciju nije zabeležena kamerom, već samo fotografski.
Prisutna publika mogla je videti i prateću izložbu fotografija italijanskih performanasa iz 2010. i 2011. godine, kao i transparente korišćene u performativnim materijalima iz 2012. i 2013. godine.
U ovom videu nije prikazan performans u celosti koji je trajao sat vremena, već izbor fragmenata uklopljen tako da oni koji nisu prisustvovali tom događaju mogu da steknu jasan utisak kako je zaista bilo.
No comments:
Post a Comment