Monday, July 7, 2014

Kad bela maska (ot)krije sva njena lica - beleške o performansu i Mileninoj zastupljenosti na izložbi "Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945."


Krajem marta ove godine, u Muzeju istorije Jugoslavije otvorena je izložba  "Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945." na kojoj je bilo izloženo sto slika iz tog perioda, i to iz zbirke Muzeja savremene umetnosti. S obzirom na to da su bile izložene i Milenine slike, bio je to sjajan povod da realizujem u tom prostoru performans. Jedanaestog maja izveo sam dvadesetominutni performans ispred izloženih Mileninih slika, tačnije samo dve, od petnaest, koliko ih ima u zbirci Muzeja savremene umetnosti. Izbor onoga koji je pripremio izložbu sveo se na Autoportret iz 1936. i Autoportret sa strelcem. Istina, zaista je reč o njenim remek-delima. Međutim, da li je Milena zaslužila da se više njenih dela nađe na ovoj izložbi? Svakako da jeste, ali o tome na kraju ovog teksta. Vratimo se performansu.



Koristivši belu, bezizražajnu venecijansku masku želeo sam da potcrtam i naglasim snažno prisustvo Milenine vizuelne materijalizacije kontinuiranog samopreispitivanja, introspekcije, zapitanosti o svom kompleksnom dualizmu, fenomenu dvojnice kroz veliki broj autoportreta, kao i ženskih i androginih likova koji joj očigledno namerno, konceptualno sliče. Bela maska jeste u stvari prazan prostor, metafora za platno, na kome se mogu projektovati sva njena lica, slikati njihove refleksije, odgonetati zapitanosti i otkrivati tajne njenih dihotomija. Bela maska bez ikakvog izraza suprotstavlja se kompleksnosti i živosti likova koji nas u zaustavljenom pogledu posmatraju sa platna i dozivaju na igru odgonetanja i otkrivanja svega onoga što kriju u svojoj prividnoj jasnoći i određenosti. Međutim, maska se samo ne suprotstavlja svim Mileninim licima sa izloženih slika, već i čuva njihovu autentičnu mističnost, bilo da je pozicionirana u mojim rukama ili na mom licu. 




Performans je imao četiri dela ili faze. Prvi deo počinje uvođenjem bele maske u prostor izloženih Mileninih slika držeći je u ruci i menjajući njenu poziciju u odnosu na slike. To je faza međusobnog prepoznavanja, kada je maska samo simbol privremenog prikrivanja i sakrivanja pravog lica, ali sa naglaskom na sopstvenu formu u datom prostoru, bez upotrebe njene osnovne funkcije i ispunjavanja osnovne simbolike. Maska ima plavu providnu traku, koja je simbol Milenine melanholije, ali i vode kao motiva koji je izuzetno prisutan u njenom stvaralaštvu, pre svega se odnosi na more i na njenu višeslojnu intimnu vezanost za more. I u ovom performansu prisutna je prepoznatljiva ljubičasta ešarpa kao simbol kontinuiteta mog putovanja ka otkrivanju Mileninog čudesnog sveta, kao simbol neraskidive veze sa svim prethodnim performansima. Dakle, u prvom delu umetnik kao performer ali i kao pokretno telo u velikom belom prostoru, jeste centar medijacije između dva sveta - transparentnog prikrivanja i sakrivanja sopstvene vizuelne datosti iza bele maske i Mileninih lica koja odašilju neobičnu i zaokupljujuću energiju sa slika na kojima su zaustavljena kao metafore jednog perfidnog, konceptualno vešto osmišljenog, implicitnog i nenametljivog, ali suštinski dubokog skrivanja i prikrivanja suštine kroz unapred uspostavljene odnose određenih uloga koje su likovima dodeljene na slikama uz određenu prisutnost zagonetnosti i mistike koja je možda, u stvari, Milenina nevidljiva maska koja bi trebalo da nas navede na put koji nas udavljava od onoga što su zaista i slikarka i strelac.





Drugi deo počinje kada stavljam masku na lice i na taj način brišem privremeno granicu između ta dva sveta, kreirajući jednu novu vizuelno-komunikacijsku dihotomiju koja otvara nove kontekste traganja i nove načine skrivanja - otkrivanja. Sada je umetnik - performer deo Milenine suštinske slike i metafore dvojnosti, deo njenog sveta i njenog koncepta, njegovo telo postaje jedna od bezličnih i bezimenih statua prisutnih i njenom slikarskom, ali i lirskom stvaralaštvu. U ovoj fazi umetnik više ne postoji niti ima ikakvu važnost. Postoji samo njeno delo uvučeno i dugotrajni proces traganja za novim značenjima. 
Treći deo performansa počinje kada skidam masku i vraćam se ponovo u prostor medijacije, koji  je međutim sada izmenjen i drugačiji nakon stapanja performera sa delom. Postavljene su nove granice između dva koncepta i dva sveta, gorepomenuta. Granice više nisu dovoljno jasne i vidljive, svetovi su bliži, a medijacijski prostor je dobio svoj dihotomni karakter i sposobnost metamorfoze zahvaljujući novostečenoj dvojnoj pripadnosti i jednom i drugom konceptu. Kao i uvek, u kompleksnosti ovih procesa stvaranja umetničkog dela, umetnik ne samo da preispituje umetnost, već i sopstveno stvaralaštvo i lični unutrašnji duhovni prostor, pokušavajući da ga proširi, obogati i nadgradi. 




Skidanje maske, udaljavanje iz sveta Mileninih lica, vraćanje u izmenjeni prostor medijacije i svest o ponovnom samoprisustvu, u meni jeste izazvalo jednu vrstu emotivne praznine i blage, nejasne tuge, jer sam tako postao bliži onoj svakodnevici i borbi koju kontinuirano vodim za vidljivost umetnosti. Gorčina i neminovnost stvarnosti koja nam je nametnuta postala je ponovo deo moje sopstvene stvarnosti.
Poslednja, četvrta faza, jeste moj potpuni povratak u stvarnost i objektivizacija prostora u kome sam izveo performans, koji ponovo postaje samo izložbeni prostor. Spuštanjem maske i ešarpe na pod isped Mileninih slika jeste i kraj performansa. Performer postaje posetilac, a rekviziti koji leže na podu već su deo sećanja na te trenuke magije kada su Milenina zagonetna lica puna tajne i melanholije, maska nepoznatog venecijanskog majstora i umetnik-performer izgradili poseban mikroprostor kroz višeslojnu međusbonu povezanost i komunikaciju, stvorivši jedno neobično umetničko delo, koje je pokušalo u svom kratkom trajanju da bude bliže odgovoru na večno pitanje “Gde je Milena?”.
Svakako, maska je u ovom performansu imala višestruku funckiju. Jedna od njih je bila i da podvuče značajno prisustvo maske kao simbola u Mileninom vizuelnom stvaralaštvu. Međutim, maska je njena veza sa italijanskim kulturnim podnebljem u kojem je boravila, stvarala, iz koga je odlazila i kome se vraćala. U tim kulturološkim okvirima, u slavnoj istoriji umetnosti i remek-dela pronalzila je uzore i inspiraciju. Ako malo suzimo prostor italijanskog konteksta maske, onda dolazimo do Milenine vezanosti za iskustvo života i stvaranja u Veneciji i njenog susretanja sa svim onim što nosi čuvena commedia dell’arte.





Na kraju, vratio bih se samoj izložbi i zastupljenosti Mileninih dela na istoj. Moj utisak je da je izbor dela na izložbi izvršen više prema ličnim preferencama autora koncepcije, nego u odnosu na realnost umetničkih dometa i značaja u istoriji domaće, ali i evropske i svetske umetnosti. Takođe, moj utisak je da lične preference nisu zasnovane samo na visini umetničkog dometa izabranih dela. Još jednom je i ovde Milenino delo bilo nedovoljno prepoznato kao delo izuzetno kvalitetne autentičnosti, kako u smislu veštine, tako i u smislu inovativnosti. Milena je ostavila našoj kulturnoj baštini blago čija je vrednost neizmeriva. Mi i dalje ne umemo da se nosimo sa takvom vrednošću, ne umemo da je prepoznamo, da je slavimo, da od nje učimo i da je pronosimo ponosno kroz čitav svet. Ne da je nedovoljno, već je i pomalo degradirajuće što je Milena na izložbi predstavljena samo sa dva dela, dok su neki autori, uz moje veliko poštovanje prema njihovom radu, sa očigledno daleko manjim umetničkim dometima u svom stvaralaštvu podjednako ili više bili zastupljeni od Milene. Po mom mišljenju, to govori u prilog tome kako izložba, na kraju, nije bila dovoljno uspela, iako se njen značaj ne može poreći, a pokušaj se mora pohvaliti i podržati bez zadrške. Još jednom želim da naglasim da je ovo moj utisak i moje promišljanje i ovime ne želim nikoga da diskreditujem, ali moramo uvek biti svesni našeg mesta i značaja velikih dela i njihovih stvaralaca. Ovde me je još jednom presrelo pitanje dokle će Milenino veliko i autentično delo biti u senci pejzaža i portreta srpske “heroine”. Milena Srbima nikada neće biti dovoljno Srpkinja. Poražavajuće je to što je i dalje takvo sagledavanje dela i stvaraoca u značajnoj meri prisutno. To što je ona odbila italijansko državljanstvo u trentuku kada bi joj to donelo presudnu promenu u sveukupnom poboljšanju ne samo karijere, nego života uopšte, ovde ne znači ništa. Taj čin ovde neće nikad biti shvaćen dovoljno patriotski. Nelagodno mi je što ovu činjenicu moram da naglašavam, što moram da je ubotrebim kao nekakav argument, ali nekada je potrebno glasno reći jednostavno i jasno. Malo je onih koji zalaze u dubine dela i tako otkrivaju važne poruke koje su nam stvaraoci ostavili u iskrenoj želji da nešto promene i da doprinesu našem duhovnom progresu. Rastužuje me što sam prinuđen da tako govorim, ali se vremenom eufemizmi potroše, posebno ako je borba mučna i duga. Italijansko poreklo i slobodan kosmopolitski duh ovde joj još nisu oprošteni. Kao da ima zaista šta da se oprosti i kao da uošte danas neko ima pravo da Mileni sudi, da čoveku sudi prema onome što jeste. Među ovim redovima nameće se još jedno važno pitanje: “Da li umetnik u teškim i kriznim vremenima treba da se bori za pravdu, slobodu i moralna načela svojim radom i stvaralaštvom i istrajavanjem na sopstvenom putu ili treba da napusti sopstvenu suštinu i uključi se u neke druge, “društvenoprihvativije”, radikalnije oblike borbe?” A možda ova dva puta nisu međusobno isključiva i možda je postavljanje ovakve dileme suvišno. Možda je to pitanje ličnog izbora. Možda se mesec može sagoreti na oba načina. Važno je boriti se. Važno je stvarati. Traganje ne prestaje. Neće Milena zauvek ostati u krugu nevidljivih i skrajnutih. Svakako da tom krugu suštinski više ne pripada. Ona traje. Njena svetlost je probuđena. Ipak, to nas ne sme zavarati jer ključno pitanje je i dalje bez odgovora. Gde je Milena? Odgovor je i dalje suviše daleko.



2 comments:

  1. Vrlo zanimljiv opis performansa i, naravno, pozdravljam ovu opasku o "politics of arts".

    ReplyDelete
  2. Mnogo mi je drago što detaljno objašnjavaš svoja dela i svoju umetnost. Apstrakcija performansa ga udaljava od ljudi koji nisu spremni da probaju da sami analiziraju šta se dešava ispred njih. Po mom mišljenju ovo bi trebalo da privuče ljude i da ih približi i tebi, a posebno Mileni. Samo hrabro napred! Nevidljivi su uz tebe!

    ReplyDelete

Ostali članci