Thursday, April 17, 2014

Kad tišina postane muzika, a ćutanje se pretvori u reči - o performansu posvećenom Mileni u SKC-u - video, fotografske i druge beleške


Video-zapis performansa održanog 3.4.2014. u SKC-u

Prvi put, posle dugogodišnjeg bavljenja performansom i Milenom u njegovom fokusu, konačno mi se pružila prilika da jedan fragment tog istraživanja predstavim i beogradskoj publici, i to ne slučajnim prolaznicima, već pripremljenoj i zainteresovanoj publici u jednoj sali. U velikoj sali SKC-a, 3. aprila 2014., posle brojnih performanasa u Italiji i nekim drugim evropskim zemljama, izveo sam prvi "zvanični i najavljeni" performans u gradu u kome živim. 








Performansom Breaking the Silence - dok pevam Milenine reči želeo sam još jednom da ukažem na problematiku višedecenijskog, sistematskog zanemarivanja zaostavštine i značaja velike Milene Pavlović Barilli, umetnice koja nedvosmisleno pripada svetskoj kulturnoj baštini, kao i  na problematiku svođenja njenog multimedijalnog stvaralaštva samo na vizuelni deo, koji je opet skoro potpuno izostavljen iz sistema obrazovanja. Upotrebivši sopstveno muzičko stvaralaštvo na Mileninu vanvremensku poeziju, koja do danas još nije u stručnoj javnosti tretirana onako kako svojim kvalitetom zaslužuje, pokušao sam da prekinem tu nepravednu tišinu makar na 7 minuta, koliko je performans trajao. Kombinovao sam kontrolisanu uptrebu glasa kroz pevanje i vizuelno tretiranje kompleksnog dualizma kao jedne od osnovnih obeležja ove velike umetnice u svakom smislu, kroz procese dekonstrukcije, konstrukcije i rekonstrukcije, zatim, introspekcije, retrospekcije i stilizovane reminescencije odnosa prema sebi kao stvaraocu, ali pre svega, prema umetnici kao kompleksnoj celini, odnosno, prema našim vizuelnim refleksijama, upotrebom sopstvenog tela i glasa kao medijatora, kostima,  instalacije i video-rada.







Ovaj performans bio je po svom karakteru dihotoman (što je učinjeno s namerom da se još jednom pocrta značaj Milenine višeslojne dvojnosti) jer je u toku samog performiranja na sceni SKC-a, na video-bimu istovremeno projektovan video-rad koji je bio podrobno osmišljena vizuelno-semantička manipulacija dvodelnog performansa koji sam izveo 22. i 31. marta ispred Muzeja savremene umetnosti. Video-rad  predstavlja neobičnu refleksiju performansa koji sam izvodio uživo,  moglo bi se reći njegovi vizuelni „antonim“. U performansima koje sam izveo ranije, a koji su predstavljeni u video-radu, redosled radnji jeste suprotan u odnosu na redosled u performansu uživo. Taj „skup radnji“ koji podseća na neki ritual, odnosi se na manipulaciju kostimom, koji sam i osmislio tako da bude i sam instalativnog karaktera. Procesi konstrukcije, dekonstrukcije i rekonstrukcije oslikani su u mom skidanju kostima po delovima i „oblačenja“ instalacije koja je u stvari bila u dvostrukoj funkciji – kao neposredni odraz umetnika u oniričkom stanju stvaranja i procesa introspekcije, retrospekcije i reminescencije, ali i kao Milenin odraz u konkretnom performativnom prostoru samog kreativnog procesa. Instalacija je u vizuelnom smislu inspirisana Mileninom slikom iz 1932. (torzo sa belom maskom i crnom rukavicom) koja se i često provlačila kroz video-rad, uz još nekoliko njenih značajnih dela. U samoj instalaciji su sabrani mnogi čuveni simboli ili elementi iz jedinstvenog Mileninog stvaralačkog rečnika – maska, til (veo), torzo, sa već prepoznatljivim koloritom - belo, crno, ljubičasto-plavo.  Sva tri elementa po sebi su oličenje dualizma, kako u vizuelno-estetskom, tako i u funkcionalno-značenjskom smislu. Posebno je važno naglasiti odsustvo svakog izraza i boje na masci što nas upućuje na prisustvo onostranog i drugostranog često u svom morbidnom, skoro zastrašujućem obliku. I u ovom performansu ostvarena je kontinuirana veza sa ranijim radovima ponovnom upotrebom ljubičaste ešarpe, plašta od crnog tila i bele maske.












Dva su razloga iz kojih sam performanse prikazane u video-radu izveo ispred Muzeja savremene umetnosti koji je već godinama zatvoren zbog rekonstrukcije. Prvi se svakako tiče Milenine prilične nevidljivosti i skrajnutosti, ili nedovolne prisutnosti u našim kulturološkim okvirima, te ta moja konstruktivna kritika ide svakako i na račun muzeja koji u svom vlasništvu ima 15 Mileninih slika, među kojima je nekoliko najznačajnijih dela iz njenog slikarskog stvaralaštva. Muzej može uložiti mnogo više napora da afirmiše Milenino delo u drugim prostorima, kao što je to učinio u decembru 2009. godine u Italijanskom institutu za kulturu povodom stogodišnjice Mileninog rođenja ili kao što se to dešava ovih dana u Muzeju istorije Jugoslavije. To su ipak retke prilike u odnosu na sve ono što nam Milenina dela nude, te je realnost da su ona suštinski zarobljena u depou tog muzeja, ali i drugim depoima i privatnim kolekcijama. Drugi razlog za takav izbor lokacije za performanse jeste opštijeg karaktera i predstavlja protest pojedinca protiv sistematskog i institucionalnog uništavanja naše savremene umetnosti oličene u zatvorenom Muzeju savremene umetnosti koji danas liči sablasnu arhitektonsku tvorevinu, bezrazložno napuštenu i bez nade da će se rekonstrukcija ikada privesti kraju. Tako bar meni izgleda - sablasno, beznadežno i beskrajno tužno, ali zaista želim da moj utisak ne bude deo buduće istine. Ova dva performansa (ili dvodelni performans) ispred muzeja ujedinjeni su pod istom temom i istim imenom The Dichotomy of Her Silence - dok ćutim Milenine reči.








Performans Breaking The Silence – dok pevam Milenine reči izveo sam na Festivalu autoperformansa SPOT 30 u organizaciji teatra Mimart koji ove godine obeležava 30 godina postojanja, a u okviru tradicionalnih Aprilskih susreta kao centralne kulturne manifestacije SKC-a. Zahvaljujem se Neli Antonović, umetničkoj direktorki teatra i ovog festivala, na tome što je prepoznala značaj i ovakve afirmacije Milene i omogućila mi da zainteresovanoj publici, ali i svojim kolegama, umetnicima i performerima, predstavim delić svoje dugogodišnje borbe, u ime Nevidljivih i Zaboravljenih. Učešće na ovom festivalu, pored mogućnosti da konačno upoznam neke izuzetno kvalitetne ljude i umetnike, dalo je mi je novu motivaciju da nastavim dalje i da istrajem u svojoj borbi, spoznavši ono čemu sam se dugo nadao - ne borim se sam, svako nosi svoju zastavu, ali postoji jedna važna tačka susreta u kojoj se boje sabiraju, mešaju, stapaju.  Ohrabrujuće je to saznanje. Prilično oslobađajuće. Hvala, Milena, jer ovo je bilo još jedno tvoje malo, ali važno čudo! Nema odustajanja. Traganje se nastavlja. Putovanje se nastavlja. Treba se boriti. Treba stvarati. Samo stvarati neprekidno.

Video-rad dvodelnog performansa ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

No comments:

Post a Comment

Ostali članci