Ne znam zašto mi je trebalo dve godine da saberem misli i utiske i da konačno počnem da pišem o filmu. Verovatno je bilo neophodno da se sačini dovoljna vremenska distanca koja će uspeti da u mom mišljenju i razmišljanju na tu temu kreira jedno značajno polje nepristrasnosti koje će mi omogućiti jedan prilično neometani tok pisanja. Ipak, jedna trunka pristrasnosti postoji i mora da postoji jer, kako što sam već nekoliko puta napomenuo u nekim ranijim člancima, ovaj film je višestruko značajan za mene – za onaj istraživački deo mog traganja, ali možda još više za moj stvaralački deo jer mi je učešće u ovom značajnom projektu dalo veliki podstrek da nastavim još sigurnije i slobodnije da stvaram.
Dokumentarno – igrani film „Milena“, autorke Čarne Radoičić, predstavlja vredno delo koje već danas predstavlja jedno od nezaobilaznih, veoma referentnih tačaka ne samo za sadašnje i buduće istraživače Mileninog sveta, već i za sve one koji su ostali fascinirani i osvojeni nekim njenim delom, te im je to probudilo zainteresovanost za jedno dalje informativno otkrivanje. Dakle, svojim sadržajem, pristupom, vizuelno – estetskim rešenjima i inovacijama koje je doneo, film ima ne samo visok umetnički, već i edukativni karakter.
Ipak, film nije namenjen onima koji očekuju da sve do sada dostupne informacije i saznanja, vizuelno propraćene sa što više slika i fotografija, dobiju „na tacni“ servirano za krajnju receptivnu konzumaciju. Svi koji su očekivali klasičan hronološko – biografski pristup su se razočarali. Međutim, oni su u manjini, a da se autorka opredelila za takav pristup, veliko je pitanje da li bi takvim filmom uspela da da suštinski doprinos.
Autorka je uspela da okupi sve relevante sagovornike koji su se kroz svoj poziv bavili ili se još uvek bave Milenom. Od neizbežnih istoričara umetnosti, preko sjajnih pisaca – istraživača i romansijera, modnih dizajnera, do savremenih umetnika kojima je Milena inspiracija za sopstveno stvaralaštvo. Pored mnogih značajnih tačaka koje je autorka svojim filmom osvetlila, za mene je svakako najvažnija ona koja se tiče otkrivanja nastajanja nove umetničke scene koju okuplja Milenina neprolazna energija stvaranja. Ne samo da nas je predstavila kao sagovornike, već nam je i pružila priliku da zajedničkim snagama predstavimo publici jedno delo koje u dobroj meri sublimira puteve našeg stvaralaštva u čijem je fokusu Milena. Naravno, reč je o pesmi „Sagorećemo mesec/Bruceremo la luna“, o čijem nastanku već postoje dve priče na blogu.
"Sagorećemo mesec/Bruceremo la luna", naslovna numera iz filma "Milena"
Svojim neuobičajenim pristupom Mileninoj biografiji celine (jer život umetnika neposredno utiče na njegovu umetnost), sjajnom dinamikom koja podrazumeva kombinovanje izlaganja sagovornika, igrane i čak performativne delove, vrlo vešto osmišljene minijature ili intermeca koja u fokusu imaju oživljavanje Mileninih slika koje kao da napuštaju ramove, zidove, štafelaje i prostore u kojima stoje, zatim, veoma uspešnom animacijom autentičnih fotografija i naravno velikog broja njenih dela, Čarna je uspela da prikaže živost, životnost i kompleksnost jednog neprekidnog putovanja i traganja. Autorka Mileninu biografiju tretira kroz nekoliko ključnih tačaka ili fragmenata koji su na neki način i presudne i prelomne tačke Mileninog života, a mnoge su univerzalne i značajne za svakog čoveka. Neprekidno traganje za samom sobom, za domom i konačnim usidrenjem. Životna ljubav. Brak i porodica. Značaj roditelja i uticaj dvojnog porekla na mozaik kasnije izgrađivanih dihotomija u svim njenim sferama. Pitanja i promišljanja o smrti. Istražujući zajedno sa svojim sagovornicima, od kojih su neki dali zaista veliki doprinos u sklapanju fragmenata, autorka je pokušala da popuni neke praznine koje postoje ili da bar donekle rasvetli priličan broj nepoznanica koje postoje, ali i da rasprši i neke postojeće mitove koji iskrivljuju sliku neobičnog sveta ove velike umetnice i provlače ga kroz prizmu tabloidne „stvarnosti“. Rešenja do kojih se dolazi u filmu često otvaraju nova pitanja. U tom smislu, film vrlo uspešno otvara nove pravce daljeg istraživanja. Tako je autorka stvorila mogućnost većeg nivoa zainteresovanosti publike da nastavi neku vrstu traganja i otkrivanja Milene. Takođe, pored nove afirmacije Milene, u filmu vrlo vešto, umereno i rekao bih po zasluzi i značaju ličnih doprinosa temi, afirmiše sve sagovornike i njihov doprinos pronošenju Milenine svetlosti, opet ne opterećujući gledaoce nepotrebnim biografskim informacijama o sagovornicima. Autorkin pristup „otvaranja pitanja“ ne samo da kod gledalaca ostavlja efekat produženog razmišljanja o filmu, već i budi znatiželju koja će bar kod nekih dovesti do pokretanja sopstvenog istraživanja na temu Milene.
Milena je konačno dobila film kakav je odavno zaslužila, film koji menja i ubrzava dosadašnji tok otkrivanja i pozicioniranja Milene u našim kulturološkom okvirima. U tom smislu je izuzetno važno, vredno i nezaobilazno štivo u proučavanju te tematike.
Trejler za film "Milena"
Paralelna, možda nekome na prvi pogled drugoplanska priča, ali podjednako značajna, jeste priča našeg vremena koja oslikava odnos srpskog savremenog društva i državnih institucija prema Mileni kao jedinstvenom kulturološkom fenomenu kod nas, kao i borbu malobrojnih pojedinaca za veću vidljivost i prisutnost Milene u našoj, ali i svetskoj kulturnoj baštini. Nažalost, ta priča je prilično tužna. I dve godine posle premijere filma, više od tri godine od samog početka snimanja, situacija nije mnogo bolja. Najvažniji muzeji u Beogradu i dalje ne rade. Milenin dom u Požarevcu i dalje nema značaj i pažnju kakvu zaslužuje. Milenina poezija i dalje nije u čitankama, a pitanje je koliko je svojom multidisciplinarnom umetničkom zaostavštinom zastupljena na našim umetničkim akademijama. Nažalost, spisak se ovde ne završava... Ipak, konačno je neko uspeo da sve te probleme i nepravde prema Mileni sakupi na jednom mestu i ukaže javnosti na njihovo postojanje. To je Čarna uspela sa svojim filmom i u tome je takođe njegova velika vrednost. Dakle, i koju godinu posle, film je u tom smislu svakako podjednako aktuelan kao i onda. Ono što se može primetiti kao poboljšanje jeste da nas koji stvaramo pod Mileninom zastavom sistem nije uspeo da ućutka svojim konstantnim ignorisanjem. Stvaram više, odlučnije, sigurniji u ispravnost puta koji pratim. Takođe, primećujem da se povremeno pojave poneka dela iz različitih umetničkih sfera koja su inspirisana Milenom. Ne ulazeći u njihov kvalitet, značaj i vrednost, samo ću zaključiti da se Milenina svetlost sve više prepoznaje makar u našem umetničkom svetu. A i to je neki početak. Svakako dobar. Svedoči o laganom procesu promene percepcije i recepcije značaja Milene i svega onoga što njena zaostavština još može da nam ponudi. Dešava se ono o čemu često pišem ovde – počelo je Milenino novo trajanje!
Scena iz filma "Milena" i spota za naslovnu numeru "Sagorećemo mesec/Bruceremo la luna", snimljena 10.12.2010. u zgradi nekadašnjeg "Kluza" preko puta SKC-a u Beogradu
Kako je potekao moj deo te filmske priče?
Celu noć sam probdeo uz računar. Strpljivost, upronost i izuzetno snažna i jasna želja držali su me budnim do svitanja. Morao sam da završim započeto. Morao sam da dam svoj mali doprinos velikom danu koji se polako pomaljao kroz prozor. Montirao sam svoj prvi video rad. U fokusu je bila njena melanholija. Morao sam da ga završim iako sam se dobro namučio da savladam osnovne „veštine“ montaže. Bilo je to svitanje njenog stotog rođendana. 5. novmebar 2009. godine. Te večeri velikog jubileja, izvan svih „zvaničnih proslava“, sasvim nevidljiv, proveravao sam reakcije ljudi na moj video, na grupi na fjezbuku, posvećenoj Mileni. A onda sam video da je neko postavio članak o tome da je tog dana počelo snimanje filma o Mileni. Osetio sam veliku radost i ushićenje. Poželeo sam da Milena konačno dobije film kakav je odavno zaslužila. Poželeo sam, iako još nemavši jasnu ideju kako, da i ja doprinesem tom značajnom projektu. Rekao sam sebi da je najvažnije da ostanem veran svom započetom zadatku, da što više stvaram i istražujem i sve to objavljujem na svom blogu, pa ako to bude imalo neku vrednost i tračak njene svetlosti, verujem da će to prepoznati pravi ljudi i iskreni Milenini poštovaoci.
Sa izložbe „Milena Pavlović Barilli – Odraz – nova značenja“, MPU, Beograd
Ponekad to zvuči zaista kao izlizana fraza ili nedostatak kreativne elokvencije, ali u mom slučaju vreme je zaista mahnito proletelo i dovelo me do 6. marta 2010. godine. Još jedan značajan dan u njenom kalendaru. U mom, svakako. Ta subota je bila sunčana i vetrovita. Osećao se neki optimizam u vazduhu i među ljudima koje sam sretao. Kao da se brže i odlučnije krunio zaborav koji je prigušivao njenu svetlost toliko decenija. Odlučio sam da pozovem što više svojih prijatelja i odvedem ih na izložbu posvećenu Mileni u Muzeju primenjene umetnosti i tako obeležim tu tužnu, ali istinitu godišnjicu njenog konačnog odlaska na drugu stranu. Stalno mi se reč „dorpinos“ provlačila kroz misli. Sve češće, glasnije i u sve dužim intervalima zadržavanja. Zavrtela je neke neobične krugove koje više nisam umeo da zaustavim. Misli su mi se pretvorile u vrtešku sa uvek istim akterima. Dakle, moj doprinos tom važnom danu ogledao se u još jednom pokušaju da još nekoga zainteresujem za Milenin svet. Čini mi se da sam uspeo. Bio je to lep, mali uspeh za taj dan. Dovoljan da me ispuni i da mi da još malo podstreka.
Sa izložbe „Milena Pavlović Barilli – Odraz – nova značenja“, MPU, Beograd
Međutim, nije samo priča o dozi dnevnog doprinosa u meni izazvala novi momenat vere u ono što radim. Nakon ulaska u muzej, prvo što smo primetili jeste to da je u toku neko snimanje. Odmah sam se raspitao o čemu je reč, mada sam već shvatio i sam, ali sam ipak morao da proverim. Toga dana u muzeju se odvijalo snimanje dokumentarno – igranog filma o Mileni o kome sam prethodno saznao na dan njenog rođendana, i kome sam još tada poželeo da pružim sve što je u mojoj moći i dam svoj „doprinos“. Bila je to sjajna i veoma nadahnuta izložba radova studenata Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, inspirisanih Milenom, pod nazivom „Milena Pavlović Barilli – Odraz – nova značenja“. Čarna je razgovarala upravo tada sa odabranim studentima. U jednom trenutku oboje smo se našli u glavnoj sali. Ja sam stajao sa svojim prijateljima, pričao im o Mileni i svom viđenju izložbe, a Čarna je razgovarala sa svojom snimateljkom. U jednom trenutku smo se mimoišli, a onda je Čarna zastala, prepoznavši me sa fejzbuka (eto jedne od njegovih istinskih vrednosti) i vratila se da se upoznamo. Taj prvi susret bio je poptuno srdačan. Porazgovarali smo vrlo otvoreno o Mileni i o njenom dosadašnjem iskustvu u vezi sa snimanjem filma. Na kraju je dodala da je planirala da me kontaktira kako bih i ja izneo svoj pogled na Milenu u njenom filmu. Uz dogovor da ćemo taj susret uskoro realizovati, pozdravili smo se uz vrlo važnu zajedničku konstataciju da nikako nije slučajnost što smo se upoznali baš toga dana, baš na šezdesetpetogodišnjicu Milenine smrti.
Sa izložbe „Milena Pavlović Barilli – Odraz – nova značenja“, MPU, Beograd
Konačno je neko (a da nije najuži krug mojih prijatelja) prepoznao u mom istraživačkom stvaralaštvu vrednost dostojnu tako važnog projekta – prvog velikog filma o Mileni. Bio sam istinski srećan u tom trenutku. Svi mi koji celoga života tragamo za srećom dobro znamo koliko su takvi trenuci retki. Zato su veliki, nezaboravni i nikada ih nije moguće sasvim jasno i dobro opisati. Da je to moguće, verovatno bismo uspevali da ih češće prizovemo i doživimo, ali bismo ubrzo izgubili nit traganja i vremenom bismo zaboravili na ushićenu neizvesnost pri otkrivanju svega onog novog koje nas ispunjava svežom energijom, ali nas istovremeno nagoni da nastavimo dalje. Bio sam potpuno preplavljen lepim osećanjem iščekivanja da svoje traganje nastavim u novom smeru. Kada smo izlazili iz muzeja, sa blagim smeškom na licu pogledao sam u nebo zadovoljno. Bilo mi je potpuno jasno da je to bilo još jedno njeno malo čudo. Još jedan vredan i ispunjen delić njenog velikog nauma koji je odavno sazdala za nas. Hvala, Milena. Kada sam došao kući, ovo sam napisao na blogu:
„...šezdeset pet godina posle njenog misterioznog završetka, veliki znak pitanja i dalje lebdi nad nama...neke tajne se namerno i sebično čuvaju, ali ima nas koji tragamo i uspevamo da rušimo te nevidljive barijere...to je naša misija...a njena energija, neuništiva, daje nam prave smernice i upućuje nas jedne ka druguima, spaja i otvara nove početke i krugove, jer lakše je putovati zajedno kroz otkrivanje. Ovo je dan posebnog sećanja na Milenu, ali nema tuge, jer je ona danas prisutna više nego ikad...Danas nema potrebe za tugovanjem, ali je malo melnaholije dozvoljeno, bar u jednom letimičnom pogledu ka nebu...“
Tako je nastala tematska celina „Dan iz nezaborava“ koja obuhvata sve članke na blogu u kojima se bavim obeležavanjem važnih datuma iz Mileninog kalendara. Bar iz onog kalendara koji je nama poznat.
Čarna je ispunila obećanje. Nakon prvog dogovorenog susreta, upoznavanja i planiranja snimanja, usledilo je i samo snimanje. Čarna je predložila da naš razgovor o Mileni i njenom značaju i značenju u mom stvaralaštvu bude u parku Miloševog konaka. Razgovor je protekao sjajno. Pravi majski dan, zelenilo i prijatni ambijent parka bili su prava i inspirativna scenografija za moje učešće u filmu. Govorio sam iskreno. Govorio sam ono što sam mislio. Dok sam davao sve od sebe da na najbolji mogući način dam svoj „doprinos“, nisam ni mogao da pomislim da se tu moje ušeće u tom tako velikom i vrednom projektu ne završava. Na kraju, ispostavilo se da je to bilo tek prvo snimanje.
Čarna i ja na prvom snimanju u Miloševom konaku 13.05.2010., scena iz filma "Milena"
O tome kako je dalje tekla ova filmska priča, kako se u jednom trenutku spojila sa pričom o pesmi, kakva je bila recepcija filma i njegov odjek i život, i još poneki fragmenti, uslediće odgovori u nekoj od sledećih priča.
Važno je da sam konačno počeo da pišem ovu priču i da je podelim sa vama. Ovaj film to zaslužuje. Milena je to zaslužila. Baš na ovaj dan, 20. marta, pre dve godine, u mraku, do poslednjeg sedišta ispunjene bioskopske sale, u neverici, pozitivnom šoku, preplavaljen emocijama, ushićen i beskrajno radostan, prepustio sam se njenoj svetlosti koja mi je sasvim oblila lice sa filmskog platna i ispunila srce nadom za bolje dane Mileninog novog trajanja, u čijem je temelju ovaj film, pomalo svedok i naše zajedničke borbe. Hvala, Milena, što si ostavila svoje tragove u nama i pokazala nam kako da se prepoznamo i okupimo pod tvojom svetlošću, pod tvojom zastavam, da stvaramo dela koja su plod tvog davnog nauma, tebi u čast. Da ih stvaramo jer je to naša duboka, unutrašnja potreba, jer nam oni tvoji tragovi u nama ne daju mira. Previše je jak miris putovanja na koja nas nagone.
Čarna i ja na prvom snimanju u Miloševom konaku 13.05.2010., scena iz filma "Milena"
No comments:
Post a Comment