Friday, November 4, 2011

Sutra - dan u kome si zauvek promenila jesen - 102!



Sutra, 5. novembra, isteći će 102. godina otkad je Milena svojim rođenjem i prvim postojanjem zauvek promenila jesen, makar za one koji to umeju da vide... Sutra je taj dan.





Sutra ćeš se ponovo prošetati
ulicama ovog grada.
Lišće će ushićeno
šuštati od tvojih nevidljivih koraka.
Sutra ćeš opet hodati ulicama ovog grada
u kome si zametnuta u zapećak periferije,
u neuglednu uličicu
koja nosi tvoje ime.
Sigurno neki njeni malobrojni stanovnici
uvek psuju u sebi ili naglas
kada moraju da napišu to predugačko ime
ulice neke žene za koju nisu ni čuli,
popunjavajući kojekavke formulare.
Tužni, mali ljudi...
Nisu oni krivi.
Niko im nije rekao. Nigde nisu videli.
Ni čuli.


Sutra ćeš ostaviti drugačiju, osveženu
sliku jeseni gradu koji te je zaboravio.
Bez griže savesti. Ravnodušno.
Ne stoji istrošeni dvogodišnji plakat
sa tvojim likom još uvek na istom mestu,
u centru grada,
kako bi bio dobro čuvana uspomena i počast
tebi.
Bledi to platno u senci
od nemara, ravnodušnosti
i hroničnog skretanja pogleda u drugu stranu
hiljade ljudi koji tuda prolaze svakog dana.
Nije neka uteha,
ali sam ja uvek spreman da te pogledam u
oči...
Umorne i prašnjave, ali i dalje duboke do nepregleda.

Sutra je naizgled običan dan.
Odlasci na pijacu, šetnje po parkovima i pored reke.
Susreti, kupovine...
Gledanja na sat... jer sve te aktivnosti
imaju ograničeno trajanje,
jer moramo požuriti dalje?!


Ipak, sutra je tvoj dan.
Sutra će te možda videti.
Biće zbunjeni, začuđeni i sumnjičavi.
Možda će te ismevati,
ili samo skrenuti pogled u drugu stranu.
Neće te razumeti.
Tužni, mali, polusvetski ljudi.
Srećom,
iskrašće se iz te rulje
i poneki iskreni osmeh u prolazu,
a možda će neko zastati i da te pozdravi.

(Parco Ducale, Parma, septembar 2011.
Ispred Palazzetto Eucherio Sanvitale, gde je održana izložba Mileninih dela 1989. godine)

Sutra ćeš ponovo koračati ovim gradom
koji ti izgleda nije oprostio
nezaustavljivost tvog putovanja,
izbrisavši te iz svog tajnog šifrarnika slavljenih.
Sutra,
na tvoj dan,
i dalje te neće biti na televiziji,
tvoja pesma se i dalje neće čuti,
tvoje reči će i dalje ćutati.
Tvoje slike će i dalje biti zarobljene
tamo gde ih kriju i nonšalantno prisvajaju,
iako ti pripadaš svima!
Tamo one blede pod prašinom neznanja i nerazumevanja.
Tamo gde još uvek nisu istinski dokazali da te zaslužuju.


Ali sutra,
dok prepodnevno sunce
bude prikrivalo sve nedostatke jeseni,
ocrtavajući kulminaciju njenog
raskošnog kolorita,
koji je i u tebe utkan,
ti ćeš se tiho prošetati
ulicama grada koji te je ostavio
na cedilu zaborava.
Pokazaćeš svima da postojiš.
Da si tu.
Da si otpočela novo trajanje.
Da se putovanje nastavlja bez obzira na prepreke i tuđe granice,
kroz neobična susretanja svetlosti.
Umorno i prolazno lišće
ipak će umeti da prepozna
tvoje korake.
Šaputaće svečano i šuštaće tiho
zajedno sa vetrom.
Prepoznaće te i prigrliti ponosno.

(Parco Ducale, Parma, septembar 2011.)

Sutra ćeš nečujno i neobično
proći ulicama ovog grada.
Ja ću te slediti,
spreman da se borim
za tvoje novo trajanje.
Mi ćemo biti tu sigurno.
Uz tebe.
Sutra,
u koje želim da verujem danas,
da će biti manje beznadežno.
Kao što nas ova jesen danima
ostavlja bez daha
u dosluhu sa upornim suncem
i neodlučnim vetrom,
pokušavajući da istraje i potraje
baš ovakva kakva je,
da komešanje kišobrana
ne pokvari savršenu
sliku koju je sazdala slučajno i nepromišljeno
u danima miholjskog leta.
Sliku koju ćeš ti sutra zauvek promeniti
dodajući joj boju,
koju ni preteća kiša
ni prezrivi pogledi
neće nikada uspeti da speru.
Boju tvoje prisutnosti,
koju smo sazdali zajedno,
namerno i promišljeno,
juče,
u snazi naše nevidljivosti,
juče,
dok smo razmišljali o
drugačijem sutra
kada ćeš konačno prohujati
ulicama ovoga grada,
za koga još nije kasno
da te prigrli bez zadrške.
Sutra ujutru putovanje se nastavlja.
Sutra će biti manje beznadežno.
Sutra je tvoj dan!



* Fotografije iz Parme predstavljaju delić specifičnog vizuelnog opusa koji je jedan od rezultata projekta - eksperimenta "Mileninim tragovima - Susretanje svetlosti u italijanskom kontekstu", o čemu sam već pisao i o čemu ću još pisati jer projekat nije završen. Ove dve fotografije nastale su u njegovoj trećoj fazi, na trećem putovanju u Italiju, početkom septembra ove godine. Na njima su kofer-instalacija i "Minijature pogleda u pokretu", o kojima će tek opširnije biti reči na blogu.

2 comments:

  1. ...tuzhni mali ljudi velike dushe,sta sve nosi jedna Milena ispod svohjih sheshiricha...
    ni sama nije bila toliko smela da shvati da je uradula,bash sve sto je htela
    i postala gradjanka planete,sa neizbrisivim plavim tragom u civilizacijskoj bashtini vrhunske umetnosti...
    blue trail of melancholy supreme spirit & art.. ..
    hvala autoeru na podsechanju
    hvala milena<3

    ReplyDelete
  2. Taman toliko koliko je ona tuzno skrajnuta, toliko je vazan tvoj rad, interesovanje i istrajnost. Good job! Vrlo samosvesne reci i divne fotografije...

    ReplyDelete

Ostali članci