Crtica iz noćne beležnice (2) - dan kada je uzleteo njegov weltschmerz...

Taj weltschmerz (veltšmerc) nije ni njegov ni moj. Oslobodio se samovoljno iz pepela, nečujno osvanulog na tragu sećanja na njene ruke kojima je te noći konačno sagorela svoj mesec i pokrila se nekom drugom, novom tamom pod kojom i dalje stvara kroz boje i reči nepoznate ovoj stvarnosti.

Nije taj weltschmerz bio njegov... ali je vremenom izrastao u novi, neodvojivi deo njegovog koda. Sve dok i on svoj mesec nije sagoreo poslednji put, povlačeći svoje tonove u neku drugu muziku nečujnu u ovoj stvarnosti...

Tamo su se sreli. Ona i on. Ti si volela moj weltschmerz... Najzad je uspeo da podeli sa njom tu konstataciju ili možda pitanje. Tamo su se konačno sreli. Iako nije znao da ju je nosio u svojim pesmama.

A meni je ostao taj perfidni, svevidljivi, a opet tako intiman i mali, weltschmerz koji nije moj. Čuvam ga. Iz sve snage pokušavam da ga zadržim, ali ga opet i bodrim da ode. Dok se borim da stvaram - nepoznat i nečujan za sebe i za ovu stvarnost što samu sebe izjeda u beskrajnom umnožavanju.

Ne. Nije moj, ali je postao deo mene. Čuvam ga i bodrim, i protiv njega se borim dok me on hrabri i tera da stvaram dalje... da razbuktim sećanje na njega. Na nju. Dok i ja jednom ne sagorim svoj mesec do pepela iz koga će se samovoljno osloboditi taj plavi weltschmerz u kome će se začeti ljubičasto zrno njenog novog postojanja.

Nije taj stidljivi, dihotomni weltschmerz bio ni njegov ni moj... Već samo njen... Urezan duboko u mrežu zastave od ljubičastog tila... To je njen lični weltschmerz. Dali su mu drugo ime. Iz drugog, novog sveta. Piše se melanholija, a šapuće se MILENA! Šapuće se glasno, sa istim zamagljenim, dubokim pogledom ka bezizlazu. Boli podjednako snažno, ali sa nadom da će se jednog dana pretvoriti u svoj početak... u golu ideju, lišenu svake svesti o svojoj snazi i raznovrsnoj i zahtevnoj drugosti.

Nije taj sićušni i tužni weltschmerz bio ni njegov, niti je još uvek moj... samo me vodi polako i zadovoljno ka njenoj svetlosti... jer razumem šta želi da mi kaže. Nosim tajnu poruku ispisanu na požutelom komadiću papira, čvrsto zgužvanom u ruci. Puštam ga da me muči i smejem mu se iza leđa... Znam mu novo ime! I plava slova i nečujno dozivanje i nesigurne šapate! Siguran sam da sam na pravom putu. Ne bojim se trena kada će me ona dočekati. I on će biti tamo. Gledaćemo sa čudnim iščekivanjem u koga će se tiho utkati to novo zrno, kome to neće pripadati, kome će se to odupirati, koga će usisati u sebe nemilosrdno taj postnatalni weltschmerz iz pepela mog skončalog meseca.

Naravno da to nije bio moj weltschmerz, ali sam ga pratio do kraja, jer sam mu potpuno pripadao. Smejao sam mu se u lice, dok sam mu šaputao drugo ime.

Ona me je dočekala prekrivena sasvim nepoznatom tamom, mirnom i jasnom. Nisam morao da kažem ništa. U onom istom, davno ispisanom kutku mora on je već pevao. Uzela nas je za ruke i pokazala nam put ka onoj strani stvaranja. Rekla nam je kako ovde mesec ne postoji, kako je na svom izdisaju bio jasno crven i u potpunom sazvučju sa punim krugom u kome se oduvek prikazivao u stvarnosti koja je ostala za nama.

Znali smo dobro da to nije ni njegov ni moj weltschmerz, ali je svako svoje ljubičasto zrno novog trajanja nežno čuvao u svom unutrašnjem džepu od nedovršene pesme. Znala je to i ona, mnogo pre nas. Zato je sa sigurnošću čekala naš dolazak. Uplela se vešto među naše pesme, pomešala zrna, obojila reči, izbrisala i najmanje naznake rime. Sada smo svi u jednoj pesmi dovršeni i povezni. I on je tu, odjekuje kroz njene tišine i ćutanja. Taj sićušni, neuništivi weltshmerz. Sada je i njegov i moj. U zoru ćemo se zajedno izdići iz nepoznatog pepela, zarobljeni u zvuku pesme, velike, daleke, neobične pesme, koju je samo ona umela da sklopi i isprati u beskonačno sazvučje nemih pogleda koje će razumeti tek oni što će doći posle nas, posle sveta kakav smo napustili. Bićemo srećni jer nikada nije kasno da se razume poruka, jer smo imali čitavo strpljenje ovog bezvremena da čekamo u kutku koji je ona odavno sazdala, da budemo shvaćeni u svome istrajavanju da taj čuveni nepripadajući weltshmerz u stvari krije nadu koju treba umeti osloboditi. Ona nas je tome naučila. Zato ni ovde ne prestajemo da stvaramo dok čekamo... Dok nam i poslednja pesma ne istekne iz peščanog sata koji ne meri vreme, već količinu mesečevog pepela.

A iza leđa nam se i dalje smejao, tiho i samo za sebe. Mora da čuva pribranost. Sutra rano ponovo uzleće da nekoga izmuči i nadahne. Taj svemogući, plavi i perfidni weltschmerz.

Nikada nije bio ni njegov ni moj... a mi smo mu se tako lakoverno prepustili. Zauvek. Umeli smo da pročitamo njegovo drugo ime. Da ga vičemo u sebi, jasno i bez glasa.

Na drugoj strani tama je očuđujuće nadahnjujuća i smirujuća. Nema povratka. Niti je iko od nas uopšte i pomislio na to. Osmehujemo se blago i nehajno jer znamo da ćemo čekati dugo i ne bojimo se budućnosti. Uostalom, zašto bismo se bojali nečega što ovde ni ne postoji? Samo u dnu moga zamagljenog pogleda i dalje tinja malo i tiho sećanje na onaj crveni mesec. Ali to je dobar znak. I ovde nas sećanja podstiču na stvaranje. Kaže nam da sviće tamo gde nas više nema. Pogledali smo se ćutke. Gledali smo svoje odraze u mladom i vrelom pepelu. Ovde nema povratka jer nema koraka. Treperi samo pesma koju vi ponekad uspete da čujete dok sanjate. Samo pesma koja se upravo sprema da uzleti.

Svanulo je. Letnji vazduh je samo ujutru svež i pun nade. Daje neophodnu snagu da se proživi još jedan dan na ovom svetu. Mladi sunčevi zraci otkrivaju tragove neke neobične prašine pepeljastih nijansi. Kada gazite preko tih tragova, jureći grčevito u neminovnosti novog dana, zastanite makar na trenutak i oživite jedno malo, zametnuto sećanje na nekog ko je na drugoj strani. To što vam zaiskri u očima kao odsjaj od neobične svetlucave prašine, to je njihovo čekanje, dugo, ali lako i mirno. Bez zapitanosti. To je naše čekanje.

Ponekad, u rano jutro, vazduh miriše na čežnju. Miriše na neuništivi weltschmerz. Treba zastati na trenutak. Samo udahnuti duboko. Razliva se pesma po jutarnjem nebu. Konačno je uzletela. Valjda će neko umeti da pročita poruku. Valjda će neko opet voleti taj weltschmerz. Razliva se pesma po jutarnjem nebu. Kakav radostan dan...