Wednesday, December 2, 2009

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (1)

Fantastična kompozicija sa dva lika“, nastala 1933. godine, otvara ovaj svojevrsni ciklus mojih pesama inspirisanih konkretnim Mileninim slikama. Pesme će predstavljati neobičnu i nesvakidašnju formu tumačenja nekih njenih dela, onih koja u meni pobuđuju posebnu i jasnu svest o poklapanju naših senzibilnih i asocijativnih polja materijalizovanih različitih unutrašnjih manifestacija. Svako ima svoj način, svoj izraz, svoju formu. Moja je reč. Iz tih, potpuno ličnih, razloga imam potrebu da nekim njenim slikama podarim reči. Ova slika je prva u ciklusu dobila svoju poeziju, jer me je već odavno pridobila, svime onim što otkriva, ali daleko više onim što krije, a što me je sasvim zaintrigiralo. Pronašavši nekoliko vrlo upečetljivih ličnih asocijacija i veza sa sopstvenim svetom, nisam imao izbora, osim da samo ovom slikom, koja se svojom prikrivenom i melanholičnom iskrenošću sama nametnula, i ovom pesmom, koja slici daje nove prostore za dalja tumačenja, otvorim jedan drugačiji krug preklapanja i dopunjavanja dve umetničke forme.





Blede i okamenjene oči
ne mogu da se otrgnu od praznine
koju ne isijavaju,
već umorno i sporo ispuštaju iz sebe.
I ruku si svoju otrgla
iz nepokreta savršeno izvajane statue
kako bi potkrepila bolnu istinu,
tako razarajuću,
tako sveprožimajuću,
da je plamen zakopan duboko
u vama,
da jedva uspevate da ga prizovete sećanjem
kroz nežne i samotne oblake dima,
kroz ostatke neiznošenog prozirnog vela
koji vas nikada neće pomilovati po vašim usahlim obrazima
daljinama sputanih ljubavnika.

Tvoje prazne i umorne, krupne i nepomične oči
ne mogu da pogledaju crnilo koje ti šalju
prorezi sa njegove maske,
tako lepe i detaljno izrađene tvojom rukom
drhtavom i hladnom,
ispunjenom tragovima nedavno otuđene čežnje,
crnilo iza kog su sakrivene sve vaše boje ranijih susreta.
Mi koji smo ostali
nikada ih nećemo otkriti i njima bojiti svet.
A i zašto bismo?
To su ipak samo vaše boje.

Nama danas i dalje ostaje samo taj samotni prizor,
snen od blagosti plavetnila i nedovršenih igara:
vaši ostaci, iluzije onoga što ste bili i što jeste,
nepomično levitiraju nad kovrdžavom morskom pučinom
koja otvoreno ismeva vaše poslednje napore
da sagorelim osećanjima
konačno prevaziđete
NEMOGUĆNOST DODIRA!

5 comments:

  1. Needs discussion ;)O tom potom! Vrlo teasing u svakom slučaju!

    ReplyDelete
  2. ........umrla je misleći da je dodir ipak moguć.......e, ovo bi mogao biti i moj opis....:-)

    ReplyDelete
  3. ...zato je umetnost najlepša kategorija univerzuma...pruža na kompleksan spektar različitih aspekata, a mi uzimamo jedno parče koje nam je blisko i koje nas duboko dotiče iz nekog razloga samo nama poznatog, a nekada nismo ni svesni šta nas to privlači...sreća je kad umemo da primimo čitav spektar, da pojmimo celinu :)

    ReplyDelete
  4. SVOM DRUGU: UMESTO POČETKA.... KOMPLEMENTNOST




    Blede i okamenjene oči
    suludo lebde u izmaglici prolaznosti
    i tvom inertnom, nepomirenom očaju
    šapuću bezglasne krike,
    nošene talasima čežnje koju si ostavila
    na starom kontinentu
    da bi se stisnutih i hladnih usana
    otisnula u nezaborav.

    Jednom, i otad uvek nanovo,
    u tim sam se očima ugledala i ja,
    uhvaćena u mrežu svojih iluzija,
    misleći da znam koliko je snage bilo potrebno
    da bi se spustio otežali veo prošlosti
    na te prkosne obraze pomirenosti.

    Tvoje prazne i umorne, krupne i nepomične oči
    dostojanstveno gledaju u tamu koja se širi iz njegovih očiju,
    oštro i nemilosrdno usecajući duboke brazde
    u vaša traženja celine
    iz kojih si neumorno istakala
    gorke i lepljive, ali egzotične sokove
    spajajući vremena i prostore u beskraju.
    Naš obezbojeni, bezukusni svet
    nikada neće upiti tvoje sokove
    onako kako ih ja danas žedno upijam
    osećajući sinergiju nedodira ruke koja voli,
    neusaglašenosti ukusa jagode i soli,
    večne i bolne nepomirenosti boja
    izlazećeg i zalazećeg sunca.

    A ti se i danas surovo poigravaš talasima patnje,
    još osećaš poglede onih koji vide,
    ili misle da vide, uhvaćeni u mrežu sopstvenih snoviđenja.
    Ti i danas osećaš drhtaj probuđene zore
    i u odsjaju sunca koje vreba iz crnila
    budiš stid onih koji misle
    da će dodirom ruke osetiti tvoje boje
    i tim osećajem prevazići nemogućnost dodira.



    P.S. Ti znaš, prvi put sam otkucala svoju pesmu..... i to je valjda nešto ;-)

    ReplyDelete
  5. Ovo je zaista divno...i za mene vrlo dirljivo...i vrlo značajno! Hvala! Iz slike potekoše reči - njene, moje i tvoje...nije li to jedna sasvim čarobna celina :)

    ReplyDelete

Ostali članci