Gde je Milena? - susretanja svetlosti na prvom Performans art salonu u Pančevu - video, fotografske i druge beleške

I u ovom performansu sam se fokusirao na svoje muzičko oblikovanje vanvremenske, ali nepravedno nezastupljene, Milenine poezije, pisane na italijanskom, španskom, francuskom i srpskom jeziku, vrlo sugestivnog, intimnog, ali i uvniverzalnog, ponekad proročkog tona. Koristivši svoj vokal, kostim, i različita scenografska sredstva i mini-instalacije, koje su obavezni deo mog estetsko-semantičkog stvaralačkog kruga, i u vizeuelnom smislu nastavio sam da ispitujem i dublje istražujem kompleksnu dihotomnost čudesnog Mileninog sveta. Na taj sam se način, reminescencijom, dekompozciijom, prekompozicijom i transformacijom, suočio i sa Milenom kao inspiracijom, ali i sa sobom kao stvaraocem. Između izvođenja autorske muzike na Mileninu poeziju u okviru svog akustičarskog dua theINVISIBLES, uz gitarsku pratnju Kostandina Dimitrijevića, pravio sam zanimljivu instalaciju koja je na kraju sadržala 36 fragmenata kao 36 njenih godina na ovom svetu, koji su zasnovani na Mileninom likovnom stvaralaštvu. Instalacija je simbol dugogodišnjeg dijaloga sa Mileninim stvaralaštvom, metafora kontinuiteta ove autentične borbe za njenu veću i širu vidljivost i novo trajanje. Performans je bio interaktivan jer je o redosledu izvođenja pesama na zanimljiv način odlučivala publika.

U performans sam prvi put uveo mini-instalacije koje sam napravio od drvenih vešalica za odeću. Obojio sam ih u “Milenine boje”. Bilo je šest vešalica sa po šest likovnih fragmenata, uglavnom Mileninih autoportreta, koji su visili sa crnih satenskih tračica. Vešalice su u početku bile prekrivene kostimima od crnog tila, koji su prvi put korišćeni u doku-igranom filmu “Milena”, tj. u spotu za pesmu “Bruceremo la luna/Sagorećemo  mesec”, što je metafora za kontinuitet mog stvaranja na ovu temu, ali i veza sa samim početkom ovog putovanja i traganja. U poslednjem delu performansa, tilove sam skidao sa vešalice i od njih sam na instalaciji pravio donji deo koji je podsećao na haljinu. Instalaciju vizuelno nije potrebno dalje objašnjavati jer se sve može videti na fotografijama i na video-zapisu performansa. Performans u celosti može se pogledati u video-zapisu koji je na samom početku ovog članka, te ga neću dodatno objašnjavati.

 

Međutim, desilo se nešto mnogo važnije od samog performansa te večeri. Performans sam izveo na prvom Performans art salonu, u organizaciji novotvorenog kulturnog centra Nektan art u Pančevu. Idejni tvorac te nove priče koja obećava jeste već etablirani umetnik mlađe srednje generacije, Marco Nektan. Salon je trajao tri dana, a ja sam imao veliku čast da ga zatvorim svojim performansom u nedelju uveče, 10. maja. Desilo se novo, obećavajuće susretenje svetlosti. Različitih i drugačijih, ali okupljenih oko istog cilja - oživljavanje performansa na srpskoj mapi savremene umetnosti. Imao sam veliku sreću da se tog popodneva i večeri družim sa umetnicima koji imaju mnogo veće iskustvo u ovoj vrsti umetničke prakse od mene. Razmenjivali smo iskustva, ideje, zanimljive priče i anegdote. Učili smo jedni od drugih. Zaključili smo da je važno okupiti se i udružiti sva oružja koja posedujemo. Složili smo se da je ovaj kompleksni susret početak jedne nove ere u oblasti performansa. Verujem da ćemo svi dati sve od sebe da nova era bude put uspeha i vidljivosti ove umetničke forme.

Fragmenti iz Parme (III) - video-rad

Ovaj video-rad predstavlja završne fragmente velikog, višesatnog performansa u Parmi, koji sam realizovaom 18. aprila 2011. godine, uz logističku podršku i učešće mojih prijatelja Kostandina Dimitrijevića, Slavice Jovanović i Danice Radisavljević. Video-radom dominira deo performansa u kome ja sa kofer-instalacijom hodam duž gradske rečice, dok se preko puta, na drugoj strani grada vide žuta i crvena kuća - nekadašnji i sadašnji dom Barilijevih. U vilu žute fasade je Milena svraćala. Snimljen sam s leđa, te se stiče prvi utisak da odlazim, ali nije jasno gde, da li do Verdijevog mosta da bih prešao na drugu stranu i približio se kući, ili svojom perfomativnom šetnjom želim da ukažem na nešto drugo. Naime, želeo sam da pokažem to ambivalentno osećanje koje sam imao u blizini doma Barilijevih, jer sam osećao snažno Milenino nepripadanje. Upravo sam ovom šetnjom pokušao da naglasim da postoji određena distanca i distanciranost i nedovoljna zainteresovanost sadašnjih Barilijevih prema Mileni i za Milenu. Ipak, zvuci točkića kofera govore da se ne sme odustati od traganja Milenine svetlosti u Parmi, pa i u žutoj i crvenoj kući, da se putovanje mora nastaviti. Distancu treba prevazići. Barilijevi bi trebalo više da slave Milenu.

Deo performansa koji je koketiranje sa teatrom odigrao se u divnom Vojvodskom parku (Parco Ducale). To sam nazvao perfortmativnom stilizacijiom i vizuelno-semantičkom materijalizacijom nekih motiva sa Mileninih slika. Odnos žene i muškarca kao i odnos žene prema sopstvenom muškom principu i muškarca prema svom ženskom, jeste bio čest motiv u njenom stvaralaštvu. Takođe, višeznačna uloga maske, kao i njena veza sa italijanskom komedijom del arte, pocrtana je u ovom delu performansa. Muškarac i žena sa maskama se sreću, razmenjuju instalacije i delove kostima, preispituju svoje primarne rodne principe i otkrivaju svoju drugost, a zatim se rastaju sa svojim novim darovima i novim spoznajama, i sve to pod okriljem njene neprolazne svetlosti. Naravno, kofer je uvek prisutan jer je bio centralna instalacija tog perforomativnog serijala. Simbol je večnog putovanja, lutanja, traganja, nomadstva i nepripadanja prostoru i vremenu.

Takođe, postoje i kadrovi već ranije korišćene instalacije sa tri reprodukcije na sativu kamere u samom inspirativnom prostoru parka. Tu je oslikan zanimljiv odnos instalacije i statue zanimljive kompozicije kao preplitanje i komunikacija umetničkih dela iz različitih epoha, kao i različitih sredstava i medija kojima su dela materijalizovana. 

Mogu se videti i kadrovi kofer-instalacije na trgu ispred parmske katedrale. Snažan i nezaboravan utisak, u samom trenutku snimanja,na mene je ostavila scena fragmenata reprodukcija Mileninih slika na traci ljubičastog tila, u svom dualizmu pokreta i nepokreta, na ogradi šetališta na obali rečice dok se u drugom planu vidi druga obala i nekadašnji i sadašnji dom Barilijevih.

Muzička podloga ovog video-rada jesu obrade poznatih italijanskih pesama Ramona (1928) i Canta Pierrot (1924) u izvođenju mog benda theINVISIBLES.

Postoji još jedna čvrsta veza među ovim kadrovima u video-radu koja je tehničke prirode. Naime, baterija kamere kojom je performans snimam bila je istrošena već posle dva sata, tako da su ovi poslednji kadrovi snimljeni digitalnom kamerom koja je primarno služila za fotografisanje, zato su snimci slabijeg kvaliteta. Ipak, taj drugi plan cele priče daje još jednu dodatnu interesantnost samom videu.