Thursday, May 7, 2015

Fragmenti iz Parme (III) - video-rad




Ovaj video-rad predstavlja završne fragmente velikog, višesatnog performansa u Parmi, koji sam realizovaom 18. aprila 2011. godine, uz logističku podršku i učešće mojih prijatelja Kostandina Dimitrijevića, Slavice Jovanović i Danice Radisavljević. Video-radom dominira deo performansa u kome ja sa kofer-instalacijom hodam duž gradske rečice, dok se preko puta, na drugoj strani grada vide žuta i crvena kuća - nekadašnji i sadašnji dom Barilijevih. U vilu žute fasade je Milena svraćala. Snimljen sam s leđa, te se stiče prvi utisak da odlazim, ali nije jasno gde, da li do Verdijevog mosta da bih prešao na drugu stranu i približio se kući, ili svojom perfomativnom šetnjom želim da ukažem na nešto drugo. Naime, želeo sam da pokažem to ambivalentno osećanje koje sam imao u blizini doma Barilijevih, jer sam osećao snažno Milenino nepripadanje. Upravo sam ovom šetnjom pokušao da naglasim da postoji određena distanca i distanciranost i nedovoljna zainteresovanost sadašnjih Barilijevih prema Mileni i za Milenu. Ipak, zvuci točkića kofera govore da se ne sme odustati od traganja Milenine svetlosti u Parmi, pa i u žutoj i crvenoj kući, da se putovanje mora nastaviti. Distancu treba prevazići. Barilijevi bi trebalo više da slave Milenu.
Deo performansa koji je koketiranje sa teatrom odigrao se u divnom Vojvodskom parku (Parco Ducale). To sam nazvao perfortmativnom stilizacijiom i vizuelno-semantičkom materijalizacijom nekih motiva sa Mileninih slika. Odnos žene i muškarca kao i odnos žene prema sopstvenom muškom principu i muškarca prema svom ženskom, jeste bio čest motiv u njenom stvaralaštvu. Takođe, višeznačna uloga maske, kao i njena veza sa italijanskom komedijom del arte, pocrtana je u ovom delu performansa. Muškarac i žena sa maskama se sreću, razmenjuju instalacije i delove kostima, preispituju svoje primarne rodne principe i otkrivaju svoju drugost, a zatim se rastaju sa svojim novim darovima i novim spoznajama, i sve to pod okriljem njene neprolazne svetlosti. Naravno, kofer je uvek prisutan jer je bio centralna instalacija tog perforomativnog serijala. Simbol je večnog putovanja, lutanja, traganja, nomadstva i nepripadanja prostoru i vremenu.
Takođe, postoje i kadrovi već ranije korišćene instalacije sa tri reprodukcije na sativu kamere u samom inspirativnom prostoru parka. Tu je oslikan zanimljiv odnos instalacije i statue zanimljive kompozicije kao preplitanje i komunikacija umetničkih dela iz različitih epoha, kao i različitih sredstava i medija kojima su dela materijalizovana. 
Mogu se videti i kadrovi kofer-instalacije na trgu ispred parmske katedrale. Snažan i nezaboravan utisak, u samom trenutku snimanja,na mene je ostavila scena fragmenata reprodukcija Mileninih slika na traci ljubičastog tila, u svom dualizmu pokreta i nepokreta, na ogradi šetališta na obali rečice dok se u drugom planu vidi druga obala i nekadašnji i sadašnji dom Barilijevih.
Muzička podloga ovog video-rada jesu obrade poznatih italijanskih pesama Ramona (1928) i Canta Pierrot (1924) u izvođenju mog benda theINVISIBLES.
Postoji još jedna čvrsta veza među ovim kadrovima u video-radu koja je tehničke prirode. Naime, baterija kamere kojom je performans snimam bila je istrošena već posle dva sata, tako da su ovi poslednji kadrovi snimljeni digitalnom kamerom koja je primarno služila za fotografisanje, zato su snimci slabijeg kvaliteta. Ipak, taj drugi plan cele priče daje još jednu dodatnu interesantnost samom videu.

No comments:

Post a Comment

Ostali članci