Tuesday, December 10, 2013

U pakosti svih sedam dana/Nella malizia dei sette giorni - priča o spotu, performansu i pesmi



Kako se moje i naše putovanje nastavlja, otvaraju se novi putevi, iskrsavaju nova saznanja, otkrivaju se novi tragovi koje treba pratiti, nastaju nova susretanja svetlosti. Sve je više važnih fragmenata i bliži smo sagledavanju celine. Nastavljam da ozvučavam muzikom njene neprolazne reči. Do kraja 2010. godine, posle nastanka pesme „Sagorećemo mesec“, nastalo je još nekoliko pesama na Mileninu poeziju. Sakrivene i dobro čuvane u nekim video i audio-zapisima, čekaju svoj trenutak da polete u svet i promene splet njegovih sazvučja.
U tom periodu nastala je i muzika na stihove dve Milenine pesme koje sam povezao u jednu celinu. Nadam se da će ona razumeti tu moju intervenciju. Danas se pesma zove „U pakosti svih sedam dana/Nella malizia dei sette giorni“, po prvim stihovima jedne od pesama bez naslova iz italijanskog ciklusa, koji je nastao početkom tridesetih godina prošlog veka. Ove godine desio se pravi trenutak za njeno otkrivanje.


Spot za ovu pesmu objavljen je 22. maja i to kao verzija izvođenja uživo sa našeg prvog koncerta (muzičko-kreativni projekat „theINVISIBLES“). Koncert je nosio simboličan naziv „Burning The Moon“, inspirisan našom prvom pesmom na Mileninu poeziju, njenom porukom, idejom o drugačijoj borbi za vidljivost, što je u konceptualnom smislu naš koncert i predstavljao. Naime, koncepcija koncerta bilo je tretiranje savremene „indie“ i „mainstream“, svetske akustričarske scene, sa posebnim osvrtom na našu autorsku muziku. U tom autorskom polju svakako posebno i veliko mesto zauzima naše muzičke stvaralaštvo na Mileninu poeziju i taj opus smo premijerno predstavili prisutnoj publici. Svakako, izvođenje tih pesama nije bilo uobičajeno. Pokušao sam da spojim dve forme, koje po svojoj suštini nikako nisu daleke, već se sjajno upotpunjuju. Naime, istovremeno sam izvodio i performans – minijature koje su predstavljale dodatno čitanje Mileninih poetskih fragmenata u svom novom, muzičkom uobličenju. Takva sinteza je svakako otvorila nova značenjska polja i nova, potpuno autentična tumačenja u okviru same umetnosti. Umetinčko delo tumači se drugim umetničkim delom i u tom procesu se susreću i prepliću momenti retrospekcije, introspekcije i ekstrospekcije. Tako nastaje potpuno nova, kompleksna celina, koja kao takva predstavlja posebnu formu, koja, nadam se, donosi neku promenu i savremenim tokovima umetnosti svojom inovativnošću.


Spot za ovu pesmu sadrži kadrove samog koncertnog nastupa, ali i kadrove koji su snimljeni pre početka koncerta u istom prostoru bez publike, među kojima su kadrovi uvodnog performansa koji predstavlja inicijaciju novih instalacijsko – kostimografskih elemenata i novog izražajnog okvira koji će dominirati, kako kasnije iste večeri u izvodđenju baš ove pesme, tako i u serijalima italijanskih performanasa u junu i julu ove godine.




Međutim, možda najveći izazov za mene u kreiranju ovog konkretnog stvaralačkog kruga bio je taj što sam se usudio da pored scenarija za spot (što je i bilo očekivano) potpišem i režiju istog. Prvi put. Do sada sam se bavio isključivo video-radom, od osmišljavanja do montaže, ali ipak je režiranje muzičkog spota nešto sasvim drugačije. Ili ipak nije. I ovu svoju prvu režiju takođe svrstavam u video-art zbog samog pristupa. 
Za vizuelni identitet pesme izuzetno je značajno bilo i osmisliti pravi ambijent – scenografiju. Veliki broj sveća, uglavnom belih i ljubičastih, stare lampe iz različitih perioda, drveni kovčežići, beli i crni til, kao i instalacija „drvo sećanja“ činili su okosnicu scenografije koja je, čini mi se, na pravi način upotpunila kvalitetnu transmisiju poruka pesme. Stare lampe predstavljaju citate prošlosti u susretu sa svetlošću današnjice. Dakle, na delu je još jedno susretanje svetlosti, odnosno novi način da se još jednom takvo susretanje veoma suptilno i nenamateljivo, vrlo posredno i na prvi pogled uobičajeno, prenese publici. Sveće su prisutne, ne samo zbog svoje izuzetne dekorativnosti, već i zbog svoje višeznačnosti, koja je se vrlo lako može povezati sa pričom ove pesme. Sa Mileninom pričom. Pre svega, sveće opstaju već vekovima kao mali izvori veštačke svetlosti. I svetlost lampi i svetlost sveća ukazuje na snažnu priustnost noći, a upravo je to doba dana kada je Milena najviše stvarala, kada je vodila svoju tihu borbu, kada je istrajavala u sagorevanju meseca.


Kadrovi praznog prostora, pre svega vizuelno prebiranje po detaljima, predstavljaju pogled onoga ko se bori sa pakošću svakodnevne tišine i jednoličnosti predmeta koji je okružuju. Kadrovi mene kraj mikorfona simbolizuju to ćutanje u samoći, koja postaje iz dana u dan neizdrživa do te mere da počinje da liči na zaveru, na pakost, koja ne ostavlja usamljenika na miru svih sedam dana u nedelji. Međutim, imaju i ličnu simboliku – i dalje prisutnu nemogućnost da se moj glas nesmetano čuje svuda gde postoje oni koje bi njegova sadržina mogla da ih dotakne.



Već dobro poznata ljubičasta ešarpa ponovo je jedno od osnovnih kostimografsko-instalacijskih sredstava i u performans-minijaturi u toku izvođenja ove pesme. Ešarpa je simbol kontinuiteta mog puta i doslednosti stvaralaštvu inspirisanog Milenom. Istovremeno je i neposredna veza između prethodnog i ovog spota. Vezana oko zglobova ruku, predstavlja stegu i patnju koju stvara ta daljina koja se ne može izmeriti. Odvajanjem ruku, među njima se stvara jedan intimni mikroprostor koji je metafora za prostor koji se gradi u međusobnom udaljavanju dvoje ljudi. Širom raširene ruke „okovane“ ešarpom metafora su neizmerive daljine i svih patnji koje izaziva. Iako takva daljina u prvi mah stvara privid slobode, u svojoj suštini ona je izuzetno skučen emotivni prostor koji steže, guši i zaklanja vidike. Zato su ruke vezane. Završetak takvog stanja stvari i novi početak simbolizuje moje odvezivanje ešarpe i oslobađanje ruku, ali daljina nije nestala, samo je promenila svoj oblik i mesto, što ešarpa oko vrata i pokazuje.




Nova instalacija „Život po danima“ jeste kotur žice razvučen u jednu formu blisku loptastom obliku. Ta forma predstavlja spoljašnje konture života jednog umetnika, predstavlja percepciju života od strane drugih – savršenu strukturu prilično geometrijski pravilno uređenu. Fragmenti sa Mileninih slika vise na crnim satenskim vrpcama predstavljajući fragmente njenog života vidiljive drugima, ali višeznačne. Zodijačka obeležja dana u nedelji simbolizuju upravo njih, jednu sedmičnu svakodnevicu. Uvođenjem ove nove instalacije najavio sam i seriju italijanskih performanasa koje sam izveo početkom juna i početkom jula ove godine.





Držanje instalacije predstavlja pokušaj uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. U poslednjem delu pesme kada se ponavlja sinteza delova iz dva Milenina različita stiha: 
„U pakosti svih sedam dana postoji daljina.“
uz samu muzičko-interpretativnu kulminaciju,  pokušao sam da pokažem odlučnost koja vodi pozitivnoj promeni kidanjem zodijačkih simbola dana u nedelji. Ukidaju se daljine i tišina samotne svakodnevice. Međutim, sam čin kidanja jeste vizualizacija snažnog sudaranja patnje, besa, tuge i nezadovoljstva i nadolazeće životne promene koja nosi nadu u bolje dane, što prerasta u zanimljivi čin dihotomne samodestrukcije. Iz lošeg se ipak rađa dobro.
Uvođenje novog kostima takođe je najava za nove perfromanse, ali i opomena sa pitanjima gde je umetnik i gde je Milena.





Performans-minijatura pre koncerta ima višestruko značenje. Prvo – onaj koji perforimira dobija dvostruku ulogu. On nije više samo onaj koji kroz performans donosi svoj perceptivni krug borbe sa pakošću usamljeničke tišine svakodnevice, već i sam postaje objekat nečijeg posmatranja. Ostavljeno je gledaocima da sami otkriju ko je tajanstveni posmatrač koji se uvodi u priču spota. Da li su to oni sami, te im se tako samo proširuje polje percepcije, ili je to možda sama Milena. Možda je neka treća strana koja očekuje proces odložene identifikacije od strane publike. Takođe, u čisto vizuelnom smislu, ova performans-minijature je inicijacija novih sredstava u performativni krug i prostor i u polje posmatrača.


Proces stvaranja je često vrlo čudan i prilično verbalno neobjašnjiv. U tom smislu, ne bih umeo da objasnim zašto sam spojio ove dve Milenine pesme, odnosno prva je cela, a iz druge sam upotrebio nekoliko poslednjih stihova. Ipak, činjenica da sam spojio u jednu dve različite pesme i da su tako postale jedna skladna celina koja gotovo savršeno funkcioniše u sazvučju sa muzikom, govori pre svega o visokom stepenu Milenine poetske doslednosti tematici iz sopstvenog sveta i sazvežđa, ali i njenom izuzetnom lirskom umeću da sve ono duboko lično, prilično očigledno i u prvom pažljivom čitanju, uzdigne na univerzalni nivo. To je uspela svojom magijom veoma sugestivnog pisma i jezikom slika, približivši tako svoje poruke čitaocima i ostaviviši im veliki prostor koji mogu istražiti i u njemu naći fragmente svog ličnog.
Možda o razlogu ovakve poetske sinteze najbolje govori sam rezultat. Ključna sintagma koja bi mogla možda najtačnije odrediti ovu moju malu intervenciju spajanja fragmenata njene poezije jeste tišina daljine. Samotna tišina neizmerive daljine.




Pesma je dvojezična iz istog razloga kao i prethodna. Mileninu dvojnost ne smemo prevideti niti na to imamo pravo. Ove poetske fragmente pisala je na italijanskom – jeziku svoga oca. Govorila je da se oseća Srpkinjom, iako je suštinski bila kosmopolita. Tu njenu suštinsku dvojnost koja je potekla od porekla pocrtao sam u ovoj pesmi jer joj je suštinski odredila put. Taj arhe-dualizam stvorio je čitav konglomerat najrazličitijih dihotomija. Taj dualizam opet je imao dvostruko delovanje koje je bilo jedan neprekidni ciklus u kome je on sebe stvarao, potirao, pa onda stvarao iz početka da bi se opet poništio u sopstvenom stvaranju. Kao takav, bio je i njeno bogatstvo i njena kletva. Zato se i sam utkao i ovu pesmu kroz bilingvizam, dvostruka značenja, spajajući dva ralzičita poetska fragmenta u jednu celinu.
Pesma je nastala u jesen 2010. godine, a u aranžmanskom smislu poptuno je uobličena krajem marta ove godine.

Tekst pesme:

Nella malizia dei sette giorni
camminare sulla punta dei passi
raccogliere tutta l’energia
per il silenzio.
Sondando in piena la volonta’
almeno sognare cosi’.

U pakosti svih sedam dana
hodati na vrhu koraka
i skupljati snagu svu za ćutanje.
Do kraja kušajući volju,
sanjati tako bar.

Koraka je mnogo 
ali tela ne postoje
i među rukom i rukom
postoji daljina
neizmeriva.

Ci sono molti passsi 
ma i corpi non esistono
e tra mano e mano
c’e’ una distanza
incalcolabile.

U pakosti svih sedam dana,
u pakosti svih sedam dana,
u pakosti svih sedam dana
postoji daljina!

No comments:

Post a Comment

Ostali članci