Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (6)

Iz cirkusa, 1931.


Početak ili kraj?
Poslednja prirpema ili još jedan izdisaj privremenog olakšanja?
Za ovu noć...
Igra se već sutra nastavlja,
i kao da opet neće ništa promeniti,
a svakim poklonom nezahvalnicima
i spuštanjem prašnjavih, zaprljanih zavesa
menja se uloga,
ponovo se uskače u pravi život
i svaki izdisaj i jednokratno opuštanje sve su dalje
u minutima posle...
Boje i konture simulacije i stvarnosti se sve više prepliću,
neprimetno, ali uporno...
I u neko blisko doba, možda već sutra,
neshvaćeni
i prikriveno depresivni arlekini
zaboraviće da odlože svoje kostime i maske do sledeće predstave,
do još jedne farse – uzaludne i preigrane borbe
i redovne dnevne ture poniženja.
Umorni od svesnosti svog mesta i iza i ispred čuvene rampe,
od jednostavnog i tužnog kontrasta
bezboja maske i nekoliko crnih, krupnih suza
u večitom nepokretu...
Umorni od svega što iza tog kontrasta kriju,
od sputanosti da pokažu pravo lice,
još jednom će na nekom zapuštenom rubu cirkusa tiho patiti
i želeti
da se podignu do zvezda, jer tamo im je zaista mesto,
jer i oni umeju da stvaraju umetnost bez premca,
ali za takve nevažne otpadnike nema velikih prilika
u tom mahnitom krugu precenjenog šarenila,
koje se u nedogled umnožava, dok se sve boje ne stope u bledilo.

Obezličeni i umorni,
još jednu će noć probdeti,
bliži svom konačnom zaokruženju neminovne usamljenosti,
za jedan nemi uzdah - bliže i bolnije...
Umorni arlekini,
što su odavno sakrili svoje osmehe i sjaj iz očiju
duboko ispod svoje maske,
prašnjave od lutanja po bezimenim gradovima.

I nikada za njih neće biti konačnog usidrenja,
i nikada neće spoznati pravi smisao i snagu povratka.
Tužni cirkuzanti i dihotomni arlekini...
Odavno su naučili da nose svoj usud bez zastajkivanja.
Početak ili kraj...

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.