Tuesday, April 6, 2010

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (4)

Poslednji autoportret, 1942.



Srasla maska
u moru dualizama
i uvek prisutne rascepljenosti
i rastrzanosti na nekoliko delova,
na različite kontinente
poimanja jedinog sveta
kojeg i danas poznajemo i priznajemo.
Prividi unutrašnjeg mira i spoljašnje sreće.
Nemerljive dubine očaja
zbog izgubljenog kista i pravih boja
u svetu rasprodaje, umanjenih vrednosti i instant-našminkanih i brzih života,
baš u tom svetu otuđenosti novog veka,
kakvog i danas poznajemo, javno preziremo, ali i neminovno konzumiramo,
sazdala je ideju tihog odlaska.
Smrt nije hladan i težak oklop jednog izgubljenog
i davno pobeđenog viteza,
što visi na reklamnom posteru
neke od prodavnica kraj koje je tih dana prolazila.
Smrt je nežno i paperjasto plavetnilo jednog nedovršenog neba
sa njenim likom.
Baš takvu,
ona ju je jednog dana sazdala,
samo za sebe,
srećno joj je pohrlila
i požurila da je stigne,
jer je dobro znala da neke ideje
zauvek ostanu neostvarene.
A svet je ostao tamo gde ga je i ostavila,
daleko od njenog besprostora i lebdila,
da sam sebe jede i umnožava
da novog uništenja,
dok se potpuno ne rasproda!


Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.

2 comments:

  1. Sa platna u nas zuri jedna dama, više starica, potpuno izgubljena od svog dugog čekanja i sakupljanja sebe po najudaljenijim kutovima svog postojanja. Malo posle ove slike ona je otišla tiho i nenametljivo, a nas, malobrojne, osetljive na tuđe patnje i sa posebnim receptorima za tugu, ostavila da pokušamo da spoznamo "celinu", da sklapamo njen mozaik, mada nam taj posao ponekad liči na Sizifov napor. Nju je dočekala saputnica u ljubičastoj haljini i odvela je u neki drugi svet, nežniji i beskrajniji od ovog koji mi poznajemo, ali koga se plašimo sve dok smo sa ove strane postojanja. Ovaj,poslednji, autoportret donosi iskorak u to onostrano, oseća se hladnoća ljubičastog plašta kojim se uskoro ogrnula, strah od nepoznatog sveta i duboko nepomirenje sa nemogućnošću dodira u ovoj stvarnosti.

    ReplyDelete
  2. Kao da je transformisanje ovde trebalo da prestane... Čak mi i stil koji si koristio u ovoj "slikopesmi" tako deluje. Kao da prestaje da bude pesma, a postaje priča koja treba da se prepričava...

    ReplyDelete

Ostali članci