Milena Pavlović Barilli i ja

Fragmenti iz medija

2012-02-14T14:22:00.001+01:00

Snimak gostovanja u jutarnjem programu TV Avala, 17. avgusta 2011.

Susretanje svetlosti - italijanski kontekst (III)

2012-01-16T17:23:00.000+01:00

Putovanje se nastavlja!

Dan iz nezaborava (III) - 102. krug i nova percepcija jeseni u Beogradu...

2011-11-05T18:56:00.029+01:00

Scena iz performansa "Milena je zauvek promenila beogradsku jesen - 102!" u Knez Mihailovoj ulici, 5.11.2011.

Bilo je potrebno skupiti mnogo hrabrosti, zgusnuti sve ideje u jasan koncept. Verovati u njega i slediti ga. Bilo je potrebno prilično smelosti pratiti Milenu u Beogradu danas... kada se breme nerazumevanja, ravnodušnosti i medikoriteta uplelo u sve kutke i ulice koje je nekada volela. Ipak, snaga susretanja svetlosti koju nam Milena uvek pruža kao podstrek i odlučnost u nameri da pokažemo da je ona prisutna, da postoji i da usmerava, prevagnula je nad pomešanim osećanjima nedefinisanog straha, nelagode, neizvesnosti od rezultata i ushićenosti.

Danas, na svoj 102. rođendan, pogrešno postavljena, skrajnuta i pomalo zaboravljena, Milena se prošetala Beogradom... Neobično, tiho i ponosno. Bilo je nekako svečano i umirujuće. Još jedno njeno čudo - mala pobeda. Važna. Ljudi su je videli. Mnogi su je prepoznali. Promenila je sliku ove posve neobično blage i darujuće jeseni. Dala joj je novu svežinu, zakoračivši sigurno u bistrinu raskošnog kolorita. Prošla je ulicama ovog grada, ostavljajući za sobom zvuk kotrljanja točkića sa kofera. Objavila je smireno da je tu i da se putovanje nastavlja.

Danas, danas je bilo manje beznadežno. Čak mi se učinilo da se u jednom trenutku osetilo strujanje onog dobro poznatog duha slobode, o kome su ispričane velike i male priče. Do danas sam bio ubeđen da su takve priče prerasle u legendu koje ćemo se samo sa setom sećati. Ipak, danas me je pokolebala. Počeću da verujem da je moguće osloboditi taj duh, naravno uz dugu i mučnu borbu. Hvala, Milena!

Scena iz performansa "Milena je zauvek promenila beogradsku jesen - 102!" u Hajd parku na Senjaku, 5.11.2011.

Danas smo krenuli u 103. krug sa dobrim vetrom u leđa, koji je prostrujao nesmetano beogradskim ulicama. Još jedno malo, ali vredno čudo... vredno početka ka povratku vere. Zasad se nikako pretvorilo u sićušno i neugledno možda. Ipak, srećan sam što je taj mali i nesigurni pomak začet baš ovog petog novembra, na dan kad sam zauvek promenio percepciju jeseni u ovom gradu. Na tvoj dan, Milena. Na dan kada je u pepeo poleteo bez dužeg premišljanja njegov weltschmerz. Na dan iz nezaborava na tvoj dolazak i njegov odlazak. Susreli ste se u 36. krugu, ali to je već druga, posebna priča. Danas sam shvatio da su vaše borbe istinski vredele. Danas sam odlučio da nastavim svoju borbu. Koračaćemo zajedno, baš kao danas. Jesenje odluke i podvizi nameću produbljenu odgovornost prema sebi i prema onima sa kojima deliš, sa kojima se razumeš bez dodira u prazno poglavlje priče o osrednjosti koja, srećom, nikad nije bila naša polazna tačka za susretanja.

Scena iz performansa "Milena je zauvek promenila beogradsku jesen - 102!" u Knez Mihailovoj ulici, 5.11.2011.

Treba istrajati. Treba umeti potrajati do sledećeg petog novembra. Voleo bih da me i tada uporno i iznenađeno sunce probudi, da se uveli javorov list bez predumišljaja strmoglavi na moj rever i ostane tu kao znamenje jednog nezaboravnog dana kada ću moći slobodno i potpuno rasterećeno da uzviknem usred jutarnje tišine, razbijajući tako ponovo poneku glupu i ograničenu konvenciju neustrašivim ćutanjem i beskrajno otvorenim pogledom, da uzviknem na ulici do pucanja predrasuda u glavama prolaznika koje susrećem, da uzviknem mirno i manje beznadežno u svojim mislima: "Srećan ti nastavak trajanja, Milena!"

Scena iz performansa "Milena je zauvek promenila beogradsku jesen - 102!" u Knez Mihailovoj ulici, 5.11.2011.

"Milena & The Invisibles" - Moji najbliži saradnici i učesnici projekta, Slavica Jovanović, Kostandin Dimitrijević i ja u Hajd parku na Senjaku - na kraju performansa, 5.11.2011.

Sutra - dan u kome si zauvek promenila jesen - 102!

2011-11-04T18:01:00.015+01:00

Sutra, 5. novembra, isteći će 102. godina otkad je Milena svojim rođenjem i prvim postojanjem zauvek promenila jesen, makar za one koji to umeju da vide... Sutra je taj dan.

Sutra ćeš se ponovo prošetati

ulicama ovog grada.

Lišće će ushićeno

šuštati od tvojih nevidljivih koraka.

Sutra ćeš opet hodati ulicama ovog grada

u kome si zametnuta u zapećak periferije,

u neuglednu uličicu

koja nosi tvoje ime.

Sigurno neki njeni malobrojni stanovnici

uvek psuju u sebi ili naglas

kada moraju da napišu to predugačko ime

ulice neke žene za koju nisu ni čuli,

popunjavajući kojekavke formulare.

Tužni, mali ljudi...

Nisu oni krivi.

Niko im nije rekao. Nigde nisu videli.

Ni čuli.

Sutra ćeš ostaviti drugačiju, osveženu

sliku jeseni gradu koji te je zaboravio.

Bez griže savesti. Ravnodušno.

Ne stoji istrošeni dvogodišnji plakat

sa tvojim likom još uvek na istom mestu,

u centru grada,

kako bi bio dobro čuvana uspomena i počast

tebi.

Bledi to platno u senci

od nemara, ravnodušnosti

i hroničnog skretanja pogleda u drugu stranu

hiljade ljudi koji tuda prolaze svakog dana.

Nije neka uteha,

ali sam ja uvek spreman da te pogledam u

oči...

Umorne i prašnjave, ali i dalje duboke do nepregleda.

Sutra je naizgled običan dan.

Odlasci na pijacu, šetnje po parkovima i pored reke.

Susreti, kupovine...

Gledanja na sat... jer sve te aktivnosti

imaju ograničeno trajanje,

jer moramo požuriti dalje?!

Ipak, sutra je tvoj dan.

Sutra će te možda videti.

Biće zbunjeni, začuđeni i sumnjičavi.

Možda će te ismevati,

ili samo skrenuti pogled u drugu stranu.

Neće te razumeti.

Tužni, mali, polusvetski ljudi.

Srećom,

iskrašće se iz te rulje

i poneki iskreni osmeh u prolazu,

a možda će neko zastati i da te pozdravi.

(Parco Ducale, Parma, septembar 2011.

Ispred Palazzetto Eucherio Sanvitale, gde je održana izložba Mileninih dela 1989. godine)

Sutra ćeš ponovo koračati ovim gradom

koji ti izgleda nije oprostio

nezaustavljivost tvog putovanja,

izbrisavši te iz svog tajnog šifrarnika slavljenih.

Sutra,

na tvoj dan,

i dalje te neće biti na televiziji,

tvoja pesma se i dalje neće čuti,

tvoje reći će i dalje ćutati.

Tvoje slike će i dalje biti zarobljene

tamo gde ih kriju i nonšalantno prisvajaju,

iako ti pripadaš svima!

Tamo one blede pod prašinom neznanja i nerazumevanja.

Tamo gde još uvek nisu istinski dokazali da te zaslužuju.

Ali sutra,

dok prepodnevno sunce

bude prikrivalo sve nedostatke jeseni,

ocrtavajući kulminaciju njenog

raskošnog kolorita,

koji je i u tebe utkan,

ti ćeš se tiho prošetati

ulicama grada koji te je ostavio

na cedilu zaborava.

Pokazaćeš svima da postojiš.

Da si tu.

Da si otpočela novo trajanje.

Da se putovanje nastavlja bez obzira na prepreke i tuđe granice,

kroz neobična susretanja svetlosti.

Umorno i prolazno lišće

ipak će umeti da prepozna

tvoje korake.

Šaputaće svečano i šuštaće tiho

zajedno sa vetrom.

Prepoznaće te i prigrliti ponosno.

(Parco Ducale, Parma, septembar 2011.)

Sutra ćeš nečujno i neobično

proći ulicama ovog grada.

Ja ću te slediti,

spreman da se borim

za tvoje novo trajanje.

Mi ćemo biti tu sigurno.

Uz tebe.

Sutra,

u koje želim da verujem danas,

da će biti manje beznadežno.

Kao što nas ova jesen danima

ostavlja bez daha

u dosluhu sa upornim suncem

i neodlučnim vetrom,

pokušavajući da istraje i potraje

baš ovakva kakva je,

da komešanje kišobrana

ne pokvari savršenu

sliku koju je sazdala slučajno i nepromišljeno

u danima miholjskog leta.

Sliku koju ćeš ti sutra zauvek promeniti

dodajući joj boju,

koju ni preteća kiša

ni prezrivi pogledi

neće nikada uspeti da speru.

Boju tvoje prisutnosti,

koju smo sazdali zajedno,

namerno i promišljeno,

juče,

u snazi naše nevidljivosti,

juče,

dok smo razmišljali o

drugačijem sutra

kada ćeš konačno prohujati

ulicama ovoga grada,

za koga još nije kasno

da te prigrli bez zadrške.

Sutra ujutru putovanje se nastavlja.

Sutra će biti manje beznadežno.

Sutra je tvoj dan!

* Fotografije iz Parme predstavljaju delić specifičnog vizuelnog opusa koji je jedan od rezultata projekta - eksperimenta "Mileninim tragovima - Susretanje svetlosti u italijanskom kontekstu", o čemu sam već pisao i o čemu ću još pisati jer projekat nije završen. Ove dve fotografije nastale su u njegovoj trećoj fazi, na trećem putovanju u Italiju, početkom septembra ove godine. Na njima su kofer-instalacija i "Minijature pogleda u pokretu", o kojima će tek opširnije biti reči na blogu.

Crtica iz noćne beležnice (2) - dan kada je uzleteo njegov weltschmerz...

2011-09-21T23:32:00.010+02:00

Taj weltschmerz (veltšmerc) nije ni njegov ni moj. Oslobodio se samovoljno iz pepela, nečujno osvanulog na tragu sećanja na njene ruke kojima je te noći konačno sagorela svoj mesec i pokrila se nekom drugom, novom tamom pod kojom i dalje stvara kroz boje i reči nepoznate ovoj stvarnosti.

Nije taj weltschmerz bio njegov... ali je vremenom izrastao u novi, neodvojivi deo njegovog koda. Sve dok i on svoj mesec nije sagoreo poslednji put, povlačeći svoje tonove u neku drugu muziku nečujnu u ovoj stvarnosti...

Tamo su se sreli. Ona i on. Ti si volela moj weltschmerz... Najzad je uspeo da podeli sa njom tu konstataciju ili možda pitanje. Tamo su se konačno sreli. Iako nije znao da ju je nosio u svojim pesmama.

A meni je ostao taj perfidni, svevidljivi, a opet tako intiman i mali, weltschmerz koji nije moj. Čuvam ga. Iz sve snage pokušavam da ga zadržim, ali ga opet i bodrim da ode. Dok se borim da stvaram - nepoznat i nečujan za sebe i za ovu stvarnost što samu sebe izjeda u beskrajnom umnožavanju.

Ne. Nije moj, ali je postao deo mene. Čuvam ga i bodrim, i protiv njega se borim dok me on hrabri i tera da stvaram dalje... da razbuktim sećanje na njega. Na nju. Dok i ja jednom ne sagorim svoj mesec do pepela iz koga će se samovoljno osloboditi taj plavi weltschmerz u kome će se začeti ljubičasto zrno njenog novog postojanja.

Nije taj stidljivi, dihotomni weltschmerz bio ni njegov ni moj... Već samo njen... Urezan duboko u mrežu zastave od ljubičastog tila... To je njen lični weltschmerz. Dali su mu drugo ime. Iz drugog, novog sveta. Piše se melanholija, a šapuće se MILENA! Šapuće se glasno, sa istim zamagljenim, dubokim pogledom ka bezizlazu. Boli podjednako snažno, ali sa nadom da će se jednog dana pretvoriti u svoj početak... u golu ideju, lišenu svake svesti o svojoj snazi i raznovrsnoj i zahtevnoj drugosti.

Nije taj sićušni i tužni weltschmerz bio ni njegov, niti je još uvek moj... samo me vodi polako i zadovoljno ka njenoj svetlosti... jer razumem šta želi da mi kaže. Nosim tajnu poruku ispisanu na požutelom komadiću papira, čvrsto zgužvanom u ruci. Puštam ga da me muči i smejem mu se iza leđa... Znam mu novo ime! I plava slova i nečujno dozivanje i nesigurne šapate! Siguran sam da sam na pravom putu. Ne bojim se trena kada će me ona dočekati. I on će biti tamo. Gledaćemo sa čudnim iščekivanjem u koga će se tiho utkati to novo zrno, kome to neće pripadati, kome će se to odupirati, koga će usisati u sebe nemilosrdno taj postnatalni weltschmerz iz pepela mog skončalog meseca.

Naravno da to nije bio moj weltschmerz, ali sam ga pratio do kraja, jer sam mu potpuno pripadao. Smejao sam mu se u lice, dok sam mu šaputao drugo ime.

Ona me je dočekala prekrivena sasvim nepoznatom tamom, mirnom i jasnom. Nisam morao da kažem ništa. U onom istom, davno ispisanom kutku mora on je već pevao. Uzela nas je za ruke i pokazala nam put ka onoj strani stvaranja. Rekla nam je kako ovde mesec ne postoji, kako je na svom izdisaju bio jasno crven i u potpunom sazvučju sa punim krugom u kome se oduvek prikazivao u stvarnosti koja je ostala za nama.

Znali smo dobro da to nije ni njegov ni moj weltschmerz, ali je svako svoje ljubičasto zrno novog trajanja nežno čuvao u svom unutrašnjem džepu od nedovršene pesme. Znala je to i ona, mnogo pre nas. Zato je sa sigurnošću čekala naš dolazak. Uplela se vešto među naše pesme, pomešala zrna, obojila reči, izbrisala i najmanje naznake rime. Sada smo svi u jednoj pesmi dovršeni i povezni. I on je tu, odjekuje kroz njene tišine i ćutanja. Taj sićušni, neuništivi weltshmerz. Sada je i njegov i moj. U zoru ćemo se zajedno izdići iz nepoznatog pepela, zarobljeni u zvuku pesme, velike, daleke, neobične pesme, koju je samo ona umela da sklopi i isprati u beskonačno sazvučje nemih pogleda koje će razumeti tek oni što će doći posle nas, posle sveta kakav smo napustili. Bićemo srećni jer nikada nije kasno da se razume poruka, jer smo imali čitavo strpljenje ovog bezvremena da čekamo u kutku koji je ona odavno sazdala, da budemo shvaćeni u svome istrajavanju da taj čuveni nepripadajući weltshmerz u stvari krije nadu koju treba umeti osloboditi. Ona nas je tome naučila. Zato ni ovde ne prestajemo da stvaramo dok čekamo... Dok nam i poslednja pesma ne istekne iz peščanog sata koji ne meri vreme, već količinu mesečevog pepela.

A iza leđa nam se i dalje smejao, tiho i samo za sebe. Mora da čuva pribranost. Sutra rano ponovo uzleće da nekoga izmuči i nadahne. Taj svemogući, plavi i perfidni weltschmerz.

Nikada nije bio ni njegov ni moj... a mi smo mu se tako lakoverno prepustili. Zauvek. Umeli smo da pročitamo njegovo drugo ime. Da ga vičemo u sebi, jasno i bez glasa.

Na drugoj strani tama je očuđujuće nadahnjujuća i smirujuća. Nema povratka. Niti je iko od nas uopšte i pomislio na to. Osmehujemo se blago i nehajno jer znamo da ćemo čekati dugo i ne bojimo se budućnosti. Uostalom, zašto bismo se bojali nečega što ovde ni ne postoji? Samo u dnu moga zamagljenog pogleda i dalje tinja malo i tiho sećanje na onaj crveni mesec. Ali to je dobar znak. I ovde nas sećanja podstiču na stvaranje. Kaže nam da sviće tamo gde nas više nema. Pogledali smo se ćutke. Gledali smo svoje odraze u mladom i vrelom pepelu. Ovde nema povratka jer nema koraka. Treperi samo pesma koju vi ponekad uspete da čujete dok sanjate. Samo pesma koja se upravo sprema da uzleti.

Svanulo je. Letnji vazduh je samo ujutru svež i pun nade. Daje neophodnu snagu da se proživi još jedan dan na ovom svetu. Mladi sunčevi zraci otkrivaju tragove neke neobične prašine pepeljastih nijansi. Kada gazite preko tih tragova, jureći grčevito u neminovnosti novog dana, zastanite makar na trenutak i oživite jedno malo, zametnuto sećanje na nekog ko je na drugoj strani. To što vam zaiskri u očima kao odsjaj od neobične svetlucave prašine, to je njihovo čekanje, dugo, ali lako i mirno. Bez zapitanosti. To je naše čekanje.

Ponekad, u rano jutro, vazduh miriše na čežnju. Miriše na neuništivi weltschmerz. Treba zastati na trenutak. Samo udahnuti duboko. Razliva se pesma po jutarnjem nebu. Konačno je uzletela. Valjda će neko umeti da pročita poruku. Valjda će neko opet voleti taj weltschmerz. Razliva se pesma po jutarnjem nebu. Kakav radostan dan...

* autor teksta je i autor fotokolaža

* tehnička obrada fotokolaža: Kostandin Dimitrijević

Priča o Pesmi (1)

2011-08-10T01:26:00.007+02:00

Ovo je link za audio verziju pesme u formatu mp3 :

Miodrag Kovačević & Friends - Bruceremo la luna/Sagorećemo mesec

Pesma iz filma "MILENA" Muzika: Miodrag Kovačević
na poeziju MILENE PAVLOVIĆ BARILLI
aranžman: Kostandin Dimitrijević, Milen Zlatanović, Milan Prokop, Miodrag Kovačević

Bio je to jedan od onih trenutaka kada moj najbolji prijatelj i ja sedimo u omiljenom kafeu, pijuckamo neobične kafe i razmišljamo. Naglas. U sebi. Bio sam prilično zamišljen tog dana, i moj prijatelj je znao da me je obuzela neka velika ideja. Jeste, tada sam već nedeljama razmišljao o tome da oživim Mileninu poeziju, davno zametnutu, verovatno namerno i sistematski. Pitao sam se kako je približiti ljudima danas, kada je sve drugačije, kada se malo čita, a posebno poezija. Muzika je moj život, to sam oduvek znao. Zašto onda tako vanvremenskim idejama, rečima, ne bih podario muziku. Bilo bi to potpuno pionirski, sasvim drugačije i veće od nas samih. Radovao sam se i bojao istovremeno. Nisam bio spreman da to još kažem naglas. Da se ne bi istopilo i nestalo. Kao i pregršt ranijih ideja koje su bile velike i prave, ali nisu prešle put do konačnog odredišta - do realizacije. Kosta je pitao o čemu toliko razmišljam. Rekao sam mu bojažljivo da bih želeo nekako da oživim Milenine pesme. Već je znao kakvu sam zamisao ohrabrio da se širi i raste u mojoj glavi. Znao je sasvim dobro. Pitao me je zašto ne bih pravio muziku na njenu poeziju i konstatovao kako bi to bilo zaista sjajno i kako bi ipak doprlo do ljudi, bar do onih koji bi umeli da prepoznaju tu emociju. Hvala, prijatelju, što si to rekao naglas i pomogao mi da shvatim da u tom podvigu ne bih bio usamljen i da je to vredno svakog truda. Tako je počelo, kao i svi moji podvizi, veliki i mali, uz podršku i učešće najbližih prijatelja, ali i stranaca koji, na tom putu neobičnog susretanja ideja i stvarnosti stvaranja, postanu prijatelji - svih onih koji razumeju moj put otkrivanja Milene, onih u koje sam uspeo da utakam vredan zrak njene svetlosti. Sada je nosimo zajedno. Istinska sreća. Jednostavna i inspirišuća. Bilo je to proleća prošle, 2010. godine.

Prvi put sam Mileninu poeziju čitao sa trinaest godina i otad sam joj se povremeno vraćao, dok konačno nije postala neodvojivi uzor i podsticaj za moje dalje stvaralaštvo. Ideja o muzičkom čitanju i oblikovanju Milenine poezije nastala je iz moje snažne potrebe, ali i rešenosti da je tako blisku i veliku, a zlonamerno negde davno zametnutu, osvetlim ljudima na zanimljiv i prijemčiv način, ali beskompromisno u smislu umetničkog kvaliteta i u poptunom sazvučju sa Mileninom izvornom estetikom i poetikom, bar prema svom doživljaju. Kako njena poezija odiše bogatom sugestinovšću, jer je očigledno stvarana iz snažne potrebe da se podele lični usudi i teret života kakav je vodila, a ne iz neke karijerističke promišljenosti i dokazivanja, izuzetno je pogodna za sintezu sa muzičkim aspektom, te u takvoj novoj formi može brže, a ipak i dublje dopreti do onih čiji će deo ona i postati kroz takav komunikativni proces. Pesma „Bruceremo la luna/Sagorećemo mesec“ vrlo se vešto sama nametnula kao prva za muzičko čitanje, upravo zbog otvorene sugestivnosti, ali i zbog prilično kompatibilne ritmike izvornog rukopisa na italijanskom jeziku i srpskog prevoda. Pesma me je duboko dotakla jer iz nje izranja duboki poziv na promenu kroz tihu, kreativnu borbu, na okupljanje sličnih i nevidljivih u noći bez svetlosti meseca, jer samo se tada nesmetano stvara, a svakodnevica mučnog nepripadanja samo tada nestaje. Ova pesma u sebi nosi gotovo manifestni pečat takve nove, a opet večne borbe umetnika za mesto u vremenu u kome stvaraju, uprkos svojoj iskonskoj nesrećnoj suštini zbog svojih naprednih i vanvremenskih ideja. Milena ipak svoj mesec nije uspela da sagori, iako se borila do kraja. Bila je prilično usamljena u toj borbi. Danas, kada pokušavamo da damo nova čitanja njenoj neprolaznoj ideji i viziji umetnosti dolazeći do istomišljenika pravim i neobičnim putevima, u istoj smo borbi, ali nas ima više, a Milena nam je ostavila snažnu i jasnu svetlost koju treba da čuvamo, pronosimo i prenosimo po svetu i vremenu sadašnjem i budućem, jer tamo je njeno mesto već utvrđeno.

Ideja o višejezičnoj interpretaciji pesme potiče od samog izvora – Milenine višeslojne kompleksnosti, kako multimedijalnog pristupa umetnosti tako i njenog dvojnog porekla i poliglotskog kosmopolitizma. U osnovnoj i vodećoj vokalnoj deonici pesme smenjuju se stihovi na italijanskom i srpskom jer je bilo vrlo važno ispoštovati Mileninu originalnu zamisao da pesmu napiše na italijanskom, ali da bi lakše doprla do naše publike, važno je bilo dodati i srpski prevod. Na kraju, srpski je bio i njen maternji jezik. Ovaj bilingvizam u glavnoj deonici predstavalja i večni dualizam koji je oduvek bio deo Milene, obeleživši sve njene aspekte, sa kojim se borila i od koga je pokušala da pobegne, možda baš otišavši u SAD i tamo završivši svoj put. Naglo i suviše rano. Otuda i hor koji se javlja pred kraj pesme na engleskom jeziku, kao treća dimenzija koja odjekuje i prevladava dihotomiju italijanskih i srpskih reči. Kao Milenina tiha i krhka pobeda nad dvojstvom. Stih „We will burn the moon“ se kao magična mantra ponavlja, stvarajući utisak blage gradacije u auditivnoj dinamici, najavljujući početak novog vremena u kome se mehanički ritam uništenja i prolaznosti suštinski ne menja, već samo dobija novi oblik i drugačije zvučanje. Prolaznost našeg sveta jeste konstanta po sebi, ali je njena forma i pojavnost podložna promeni koju diktira konkretno vreme sadašnje koje upravo taj ritam osluškuje i prati. Takođe, prateća horska deonica je na engleskom jeziku kao odraz sadašnjice u kojoj se osnove opšte međuljudske komunikacije najčešće i najlakše susretnu u upotrebi tog jezika u svim njenim oblicima - i standardnim i savremenim.

Vrlo je važno napomenuti da sam koristio jedan od dva Milenina prevoda pesme na srpski jer smatram da je to najpravednije. U tom kontekstu takođe smatram da Milenina poezija zaslužuje nove, savremene prevode s obzirom na činjenicu da je u svim svojim kreativnim aspektima bila ispred vremena, a prevodi koji danas postoje, uz sve dužno poštovanje prevodiocima, ipak su malo arhaični, ponegde čak nespretni i ne sasvim u dosluhu sa srpskim jezikom. No, to je već sasvim druga tema i drugi projekat. Prevodi nekih pesama koje je sama beležila pronađeni su osamdesetih godina u jednoj njenoj svesci i taj rukopis je objavljen kao dodatak u ranijem izdanju njene poezije, s kraja devedesetih. Naravno, ponegde sam izvršio inverziju u redu reči zbog uklapanja u ritmiku glavne vokalne deonice. Posebno mi se čini zanimljivim mali antonimski obrt koji sam napravio u izboru prevoda italijanskog glagola sciogliere, čija su izvorna značenja odrešiti, odvezati, pustiti, istopiti. Naime upotrebio sam prvu Mileninu verziju prevoda pesme u kojoj je ona taj glagol prevela blago antonimski – sačuvati. Dakle, „da sačuvamo snove...“. Međutim, takav obrt i ishod u dnu svog vidljivog i konkretnog semantičkog polja otkriva filozofsku nit koja vešto i suptilno obavija ovo jezičko poigravanje. Opet, jer je to neodvojivi deo Mileninog kompleksnog koda, pojavljuje se dualizam – naizgled dva suprotstavljena značenja, potekla iz dva poptuno autohtona jezička sistema, objedinjeni su u pesmi istom melodijom, stvarajući tako novi, sveobuhvatniji, pomirljiviji pogled uronjen u filozofiju malog ljudskog života i velikog trajanja njegove prolaznosti, gotovo dijalektički. Suprotstavljena polazišta se u krajnjem rezultatu ukidaju muzičkim objedinjavanjem i postaju jedno koje oslobođeno treperi kroz glavnu melodiju. Tako postaju deo jedne autentične i neponovljive celine – u početku rezultat Milenine promišljene igre ili slučajne greške, to nikada nećemo saznati. Na kraju, nije ni važno šta se zapravo desilo pri njenom prevodu jer nam je ostala ova skrovita zanimljivost kao još jedan znak snažne potrebe da se prevaziđe dvojstvo – svesno ili nesvesno. Ono danas postoji i muzičkom nadgradnjom je dobilo novu dimenziju razumevanja i širi krug poruke koju krije ili prenosi. Ako samo bolje promislimo, snove ćemo najbolje SAČUVATI ako ih odrešimo, oslobodimo, pustimo da nađu puteve ostvarenja ili stramputice raspršenosti i nestajanja.

Ova pesma se sama nametnula lako i u trenutku kada sam konačno bio siguran u pravi odabir, ona je već počela treperavo titranje po žicama, podsećajući me na mehanički ritam naše prolaznosti koji nas zavarava tako skladnim i melodičnim otkucajima. Kao kad noć odzvanja tihom koračnicom koja nas nagoni da krenemo dalje i pratimo njen ritam nemi i bez sumnje u tamu u koju nas vodi. Jer treba sagoreti mesec. Treba stvarati. Treba se boriti. Dobro sam razumeo tu melodiju, u mislima sam pevušio njenu poruku. Krenuo sam odmah, obrisao prašinu sa dirki i počeo da sviram i pevušim prve taktove: „Bruceremo la luna per completare le notti...“...

Ko mi se pridružio u daljem stvaralačkom procesu, kako on izgleda, kako je proteklo snimanje pesme u studiju i snimanje za film „Milena“ sa zaokruženjem u snimanju spota, otkrićete u budućim pričama o Pesmi. Ovo je tek kraj prve. Tek kraj jednog neobičnog početka.

Crtica iz noćne beležnice (1)

2011-07-05T16:53:00.012+02:00

(scena iz performansa, Parco Ducale, Parma, april 2011.)

I noćas sagorevam mesec...

Dobro si me naučila.

U ovom veku to je

nova veština tihe borbe

u kojoj si nas okupila,

posula plavim i ljubičastim perjem

onih davno slomljenih krila.

Posle duge, polarne noći

neuračunljivo upornog, punog meseca

uspeli smo da opstanemo

pod krugom tvoga nauma

samo mi koji nismo alergični

na ustajalo, obojeno perje.

I noćas me preplavljuje osećanje

potpune usamljenosti na ovom svetu

koji se od pregršt neprihvatanja

i nagomilanih, gorkih predrasuda

sklupčao u sebe samog

i samo što ne pukne od ravnodušnosti.

Čak ni u sopstvenoj astralnoj projekciji

ne vidim onog drugog sebe.

Onog koji sanja ispočetka.

I mesec već polako dogoreva

u svojoj nevidljivosti.

Mi se izgubljeni pronalazimo u našoj.

Iskonski nametnutoj.

Ipak uspevamo da ga sagorimo do kraja.

poslednjim pokretima

misli,

poteklih van kategorije vremena,

na ovom nam svetu poznate.

Potpuni mrak.

Nema straha.

Samoća je sasvim utihnula.

Još jedan početak

otvorio je neobično miran prostor

za slatki nemir stvaranja.

To smo hteli?

Prsti su se razleteli po tastaturi

da bi sustigli hiljadu raspršenih misli

i uhvatili samo jednu pravu ideju

koja će me voditi kroz ovu noć,

čijeg se kraja ne bojim.

Dočekaću ga budan

i srećan

jer sam opet bio

zamalo brži od čuvenog i neumoljivog ritma,

onog o kome si ti pisala,

onog o kome ja pevam.

(scena iz performansa, Parco Ducale, Parma, april 2011.)

A sledeće noći

okupićeš nas ponovo,

i ponovo ću biti potpuno sam,

sagorećemo ponovo isti mesec

sa nadom da će ta jedna, prava ideja

umaći zauvek prolaznosti kakvu smo

sazdali i spoznali ovde,

da će u svom pobedničkom plesu

stvoriti nove titraje

u čije smo ponavaljanje

nečujno utkani

i gde

sa novom vidljivošću

zadovoljno i lako

sagorevamo iznova

neki mali i neugledni, krhki mesec.

Kao dete

što iz dosade

krišom pali drvce šibice

koje poraženo

broji poslednje

trenutke do prelaska u pepeo

na pragu naše drugosti.

Tamo gde nas strpljivo

očekuješ.

Tamo gde su susretanja svetlosti

potpuno drugačija.

We Will Burn The Moon - putovanje se nastavlja - uvodne beleške i video rad

2011-06-28T16:16:00.012+02:00

Pored očiglednog predstavljanja pesme „Sagorećemo mesec/Bruceremo la luna“ u jednom izmenjenom obliku, jer je izvedena uživo i akustično u prirodi, u drugačijem aranžmanu, sa melodikom i na engleskom umesto srpskog, ovaj video rad pruža i vrlo kratak, ali zanimljiv i upečatljiv uvid u drugi deo projekta „Susretanje svetlosti u italijanskom kontekstu“ koji sam sa svojim prijateljima realizovao u drugoj polovini aprila ove godine u Parmi, Sijeni, Firenci i Veneciji.

Susretanje svetlosti se nastavlja vrlo uspešno. Razvilo se u jednu veliku, neobičnu istraživačko – putopisnu priču u čijem fokusu je i dalje komunikacija dva stvaralačka opusa, jednog u nastajanju, drugog u procesu reafirmacije i nadgradnje kroz nova semantička polja. Ovaj drugi, Milenin opus svakako je i dalje presudno polazište i faktor uticaja na formiranje ovog prvog, mog skromonog opusa, koji je još na početku. I ovog puta, istraživanje i produbljivanje međusobne povezanosti ova dva umetnička pristupa odigralo se u italijanskom prostornom i duhovnom kontekstu, s obzirom na njegov izuzetan uticaj na Milenino stvaranje. Ideja od koje smo krenuli na prvo putovanje Mileninim italijanskim tragovima i korenima, da u njenom delu, potpuno autentičnoj celini bez komparacije, postoji posebna, intimna percepcija Italije, predstavljena višeaspektno, razvijala se u međuvremenu dalje, nakon distanciranog sagledavanja prošlogodišnjeg eksperimenta i pravljenja video rada o tome. Ta početna ideja je tokom perioda pauze postala samo pokretački deo jednog čitavog kompleksnog idejnog koncepta, koji ću uspeti u celosti i na pravi način da otkrijem, definišem, opišem i sagledam kada budem pristupio završnoj fazi ovog drugog eksperimenta, kada snimljeni i sav drugi materijal, napravljen u pomenutim italijanskim gradovima, bude dobio konačni oblik koji kao takav može biti predstavljen zainteresovanoj publici.

Video rad ima i jednu reminiscentu tačku koja se odnosi na scene mog performansa na mostu Ponte Pietra u Veroni prošlog leta. Ovo prisećanje na prošlogodišnji multimedijalni eksperiment stavio sam u video kako bih naglasio postojanje kontinuiteta i nemerljiv značaj svake faze, svakog dela, svakog eksperimenta koji su samo fragmenti jedne posve drugačije celine, koja se neprekidno izgrađuje i osmišljava. Odabrao sam baš performans u Veroni jer je intimno za mene to bio jedan od najupečatljivijih momenata u dosadašnjem performativnom delu istraživanja Milene.

Ovaj drugi deo projekta bio je svakako bolje i podrobnije isplaniran. Svi performansi su snimani, a izvođeni su po već ranije utvrđenoj koncepciji, što nikako nije ugrozilo ili umanjilo njihovu živost i životnost u samom trenutku izvođenja, niti je sputalo njihovu prirodu, već je u značajnoj meri doprinelo međusobnoj komunikaciji učesnika i dalo prostora za smislene samostalne improvizacijske momente, koji su performansima dali dovoljnu i suptilno zaokruženu dozu nepredvidivosti krajnjeg rezultata. Pored ranije korišćene pokretne instalacije, ovoga puta obogaćene većim brojem reprodukcija Mileninih slika i povremenim dodavanjem nekih detalja kao što su venecijanske maske, osmislio sam i u eksperimentu koristio još dve instalacije mobilnog karaktera. Prva je kofer-instalacija, druga je „Minijature pogleda u pokretu“, vrlo neobičnog izgleda i izuzetno širokog upotrebnog dijapazona i vizuelno-performativnih mogućnosti. Ove dve nove instalacije se samo blago naziru u ponekom kadru ovog video rada i zasad još neće biti posebno vizuelno i literarno tretirane na blogu. Do pravog trenutka. Do objave konačnog rezultata.

Ovaj eksperiment se odvijao pod snažnim uticajem vizuelne, a u pojedinim performansima i konceptualne estetike spota za naslovnu pesmu iz filma „Milena“. Ta činjenica posebno raduje i ispunjava jer govori dovoljno o izuzetnom značaju filma, o njegovoj sjajnoj referentnoj budućnosti po pitanju tematike koju obrađuje, o još uvek nesagledivom i nemerljivom doprinosu u isitnskom osvetljavanju Milene kao autentične celine (jer film tek počinje svoje putovanje). Naravno, o filmu „Milena“ ću tek podrobno i iz nekoliko aspekata pisati na blogu jer to itekako zaslužuje.

I na kraju još jednog zanimljivog početka, kao i prvi, i ovaj drugi eksperiment ne bih uspeo da realizujem bez bezrezervne podrške najdražih ljudi koji su učestvovali sa puno razumevanja i želje da pruže iskren i istinski doprinos ovom projektu. Uspešnom realizacijom smo pokazali da duh zajedništva, iako u velikoj krizi i čak u odumiranju u ovom veku, ipak ponegde još uvek jasno živi i predstavlja nenarušivi oslonac za ostvarenje ovakvih poduhvata. Bila je to vrlo harmonična četvorka – Kosta, Slavica, Danica i ja. I ona. Svojom energijom nas je bodrila da istrajemo do kraja.

Treba dodati da su kadrovi samog izvođenja pesme snimljeni krajem aprila ove godine u velikom briselskom parku (Cinquantenaire ili Jubelpark). Kao što se može videti u samom video radu, odabrao sam lokaciju koja ambijentalno potpuno korespondira sa lokacajima u Italiji na kojima je realizovan eksperiment.

Budući dani doneće nam konačni rezultat ovog susretanja svetlosti i to u brojnim, različitim formama, a dotad treba mesec iznova i iznova sagorevati. Treba stvarati i ne posustajati. Treba se boriti. Putovanje se nastavlja!

„Kakvog li neobičnog putovanja!

Ni sa kim se nisam morala rastati.“

(sith iz jedne od Mileninih francuskih pesama)

Sagorećemo mesec - pesma iz filma "MILENA"

2011-04-14T11:09:00.004+02:00

Bruceremo la luna

per completare le notti

per sciogliere i sogni

per sospendere il respiro.

Sagorećemo mesec

da upotpunimo noći,

da sačuvamo snove,

da zadržimo dah.

I tada će igra poteći

iz dlanova naših

suvih od života.

Allora la Danza

avanzerà dalle nostre palme

secche di vita.

Nè sarà rapida

Nè lenta

Sarà sola

Come il gran compasso,

assolutamente parallela

al ritmo meccanico

della decomposizione.

(Neće biti brza

ni spora.

Biće sama

kao veliki kompas

potpuno paralelna

mehaničkom ritmu

uništenja.)

Ovu pesmu Milena je napisala 1934. godine. Pesma pripada ciklusu italijanskih pesama.

Susretanje svetlosti - italijanski eksperiment (II deo)

2011-04-08T12:46:00.017+02:00

Grafit PRIJATELJSTVO preko puta kuće Barilijevih u Parmi

Stajati satima na letnjem suncu, biti strpljiv i čekati inspirativne trenutke da se stvori jedna slika zaustavljenog vremena. Malog i samo našeg. Velikog i njenog. Bezličnog, raspršivog i svačijeg. Bodriti me u trenucima nemira, nelagodnosti i nesigurnosti. Verovati bez zadrške, u trenucima moje najdublje sumnje u smisao, rezultat i eventualni uspeh eksperimenta. Pržiti se na letnjem suncu, biti strpljiv i čekati da nas dotakne susretanje večnih strujanja u toplom vazduhu. Pomalo slobodnom, pomalo ostarelom od vekova trajanja, ali izdrživom.

Savladavati umor i čuvati i podizati duh kada se čini da nas je i ona zametnula u neki skriveni kutak, uličicu iza velikog trga, ili možda među crvene kolonade. Možda iza neke statue u zelenom vrtu, ili pod raskošno stepenište bazilike. I kao da je privremeno prigušila svoju veliku svetlost, koju smo tamo pokušavali da pronesemo kako smo najbolje umeli. A umeli smo!

Ogoliti sebe, osloboditi svoj intimni kreativni naboj trenutka pred nagomilanim pogledima nepoznate rulje nekog prostranog trga. Uspeti savladati početnu nelagodnost ili možda čak i otići dalje od svojih uobičajenih navika u ponašanju. Žrtvovati se zbog umetnosti.

Osloboditi i pokloniti sopstvene ključeve u procesu stvaranja. Sasvim živo, autentično i ravnopravno. Beležiti svim čulima i svim pomagalima jedno novo stvaranje, dok vas miris morske lagune i vanvremenske slike zovu u drugačije avanture.

Znati ćutati. Znati reći. I to vrlo glasno i sigurno. Znati prećutati i reći kada sve nedoumice prespavaju i ne stignu da se ostvare sledećeg dana. Umeti biti prijatelj i pružiti podršku van uobičajenih ljudskih poimanja, sa svešću da tako presudno utičete na jednu sudbinu, na jedan život, nežan i ćudljiv, da raste i da se razvija. Da stvara, da konačno poveruje u sebe i u postojanje sreće.

Zameniti lake korake u pukom istraživanju zanosnih italijanskih ambijenata verom u nešto daleko veće od svih nas, od čoveka i njegovih poimanja sveta. Verovati u susretanje svetlosti, njeno i naše. Njeno i njenih italijanskih duhova prošlosti i sadašnjosti. Verovati u duboko prelamanje te neobične i okrepljujuće svetlsoti u nama samima. Verovati u njenu energiju povezivanja koja ni ovoga puta nije zatajila, koja je naš krug, najvredniji od svih koje smo zaokružili zajedno, učvrstila, utkavši u nas obećanje da će se vrteti do kraja i bez maski.

Mogli ste samo vi. Prilično lako, potpuno stvarno i sa zadovoljstvom. Želim da to znaju svi koji ovo budu čitali.

Nisam siguran da li ćemo ikada biti poptuno svesni šta nam se desilo tog jula na italijanskom suncu dihotomne naravi, koje je nas je i mučilo i oživljavalo istovremeno. Zato, po ko zna koji put: hvala. Hvala, Milena, na još jednom čudu, običnim ljudima malom i neshvatljivom. A mi, uspeli smo da uzdignemo naše malo čudo, samo retkima razumljivo i vredno do neizmerivosti, baš pod onaj oblak iznad stogodišnje crvene kuće, iznad tornja na trgu Svetog Marka, iznad ponosnog firentinskog kampanela... Tamo je na sigurnom, dok ga neko radoznalo dete posmatra i smišlja mu najrazličitija obličja, ne sluteći da to što vidi kroz prozor očevog automobila nije čarobni oblak već odraz najdragocenijeg susretanja svetlosti u istoriji neobičnih putovanja – naše prijateljstvo.

„Kakvog li neobičnog putovavanja, ni sa kim se nisam morala rastajati!“ - zaokružila je tako Milena jednu od svojih vanvremenskih pesama, za koje će se tek čuti. Magija trajanja. Magija spajanja. Putovanje se već nastavlja.

Za Kostu, Bojana i Slavicu!

Za sve vas koji ste uz mene i sa mnom na ovom putovanju ili se tek spremate da krenete; o kojima ću tek pisati, koje ću sa radošću i ponosom tek pominjati.

Za sva buduća susretanja svetlosti.

Sagorećemo mesec! Opet, jer drugačije ne umemo, jer to nam je jedini put. Usud ili srećna okolnost? Nije ni važno dok putujemo zajedno.

Premijera filma "MILENA"!

2011-03-09T16:48:00.005+01:00

Premijera dokumentarno-igranog filma "MILENA", prema scenariju i režiji Čarne Radoičić, održaće se u nedelju, 20. marta, u velikoj sali Akademije 28, u 20 časova! Druga projekcija biće održana 27. marta na istom mestu i u isto vreme.
Milena počinje novi krug trajanja u novoj svetlosti!

Dan iz nezaborava (II)

2011-03-06T11:49:00.004+01:00

...66 godina posle...razumemo bolje, znamo više i pobeđujemo zaborav! Pronosimo svetlost i ne bojimo se onoga što dolazi. Ova godina će biti u znaku Milene!

VIII

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo -
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli (italijanske pesme)

Susretanje svetlosti - italijanski eksperiment (I deo)

2011-01-25T16:23:00.016+01:00

Giardini Salvi, Vicenza
Vrtovi Salvi, Vićenca

Projektom „Susretanje svetlosti – otkrivanje italijanskog poteksta i konteksta Milene Pavlović Barilli u novom perceptivnom krugu povezanosti“ želeo sam da naglasim i sasvim konkretnim aktivnostima predočim svoj stav o tome da veliki deo Mileninih slika sadrži ono što sam oprezno, ali sasvim jasno nazvao Mileninom percepcijom Italije. Ona je svakako deo tog spoljašnjeg, dodatnog, drugoplanskog okvira i korpusa njenog jedinstvenog jezika simbola, motiva i elemenata koji oblikuju Milenin autentični izraz, ali je neizostavni deo celine, one za kojom tragam i koju otkrivam u fragmentima, od kojih mnogi već dolaze na mesto koje im suštinski pripada. Istoričari umetnosti govore o Mileninoj reminiscenciji renesanse u mnogim svojim delima, svakako u svojoj zrelijoj fazi, i to je potpuno jasno i uočljivo svim poznavaocima istorije umetnosti, posebno slikarstva. U tom smislu i po pitanju tog određenja, nemam prava, a ni dovoljno stručnosti, a i na kraju, potrebe da se ne složim sa takvim zaključkom stručnjaka. Svakako, ta odrednica mi prilično pomaže da lakše odredim sopstvene puteve otkrivanja i potvrde postojanja te jedinstvene Milenine percepcije Italije. Ozbiljno istraživanje mi tek predstoji. Ovaj projekat, svojevrsni eksperiment, jeste samo početak jednog dugog i zanimljivog puta, neizvesnog i neobičnog, jer drugačije nije ni moguće, ipak je reč o Mileni.

Piazza San Marco, Venezia
Trg Sv. Marka, Venecija

Naime, njena posebna percepcija Italije izražena je na različite načine, ali se mogu uočiti dve najprisutnije struje koje su je vodile u to svesno i namerno kreiranje takvog jednog pogleda na kulturu kojoj je i sama pripadala i u čijim je okvirima, a pod čijim je uticajima i stvarala do samog kraja. Jedan način ogleda se u ponavljanju određenih konkretnih motiva i elemenata, delova prizora, i atmosfere koju stvara izborom neobičnog kolorita. Takvo kreiranje lične percepcije prisutno je u rimsko – pariskom periodu njenog stvaralaštva (1931 - 1935) - maske, delovi starorimske arhitektonske i vajarske zaostavštine, aksesoari iz njene sadašnjice koji su pripadali tadašnjoj italijanskoj modnoj sceni. Drugi i očigledniji način kreiranja sopstvene percepcije Italije ogleda se u ponavljanju arhitektonsko – ambijentalnog prostora na kome se odvija realizacija suštinske ideje konkretne slike, a koji je autentičan italijanski; opatije koje srećemo po čitavoj Italiji, divni i nadahnjujući trgovi i jedinstveni arhitektonski stilovi ranijih i velikih graditeljskih vremena te zemlje – katedrale, gradske većnice, zvnonici, kupole, kolonade i svodovi. Da, jesu oni reminiscencija renesanse, ali s obzirom na to da su se održali i do Mileninog, a srećom i do našeg vremena, nisu li oni i njena percepcija očeve zemlje, koju je sasvim sigurno volela i to se vidi i oseća upravo u momentu postojanja njene lične potrebe da sagradi jednu potekstnu sliku, jedan kontekst kutlure sa velikim kontinuitetom, kako bi se odužila upravo takvom kulturološkom okviru za neiscrpnu inspiraciju i presudni uticaj na lični razvojni put umetnika? Na kraju, kreiranje neobične percepcije Italije dokaz je i velike ljubavi prema ocu Brunu. Upravo takvu sliku, koja nas obogaćuje iz prikrajka, iz drugog plana, uobličavajući divne suštine i glavne teme njenih dela, spoznao sam kada sam prvi put boravio u Italiji 2007. godine. Bio sam potpuno fasciniran tom vezom i tim neobičnim, ali tako logičnim otkrićem. Sve te divne prizore velikih i malih gradova koje sam tada obišao, odavno sam spazio i zavoleo, ali ne preko fotografija i televizije, jer njima nedostaje uverljivost ličnog i emotivnog momenta kakav je kod mene često presudan, već preko Milene.

Basilica di Monte Berico, Vicenza
Bazilika na Monte Beriku, Vićenca

Kada sam sa prijateljima isplanirao put u Italiju, shvatio sam da je to prava prilika da osmislim projekat koji će Milenu ponovo odvesti u Italiju onako kako to niko dosad nije uradio i pokazati koliko snažno i nedvosmisleno ona pripada i tamo. Moj pristup sklapanju Milene - velike celine, svakako je individualistički, pionirski i multimedijalan. U tom smislu, opredelio sam se za osmišljavanje i upotrebu takozvane pokretne instalacije i uličnog performansa, ili u italijanskom kontekstu – performansa trgova.

Duomo di Parma
Duomo u Parmi

Instalacija je sadržala stativ od kamere, prekriven ljubičastim tilom i dekorisan satenskim trakama u bojama koje su obeležile Milenino stvaralaštvo u parisko – rimskom periodu. S obzirom na to da je stativ tronožni, konačni i najznačajniji deo instalacije činile su tri Milenine reprodukcije, po sopstvenom izboru, povezane u trostranu prizmu. Zašto baš takav izbor i raspored elemenata? Stativ je u ovoj instalaciji u značenjskom smislu podrška savremene umetsnosti medija, a svojom tehničkom fleskibilnošću i pokretljivošću ukazuje na promenu koja se dešava u otkrivanju Milene danas. Takođe, i činjenica da je on sasvim čvrsta i logično nametnuta podloga i baza Mileninim reprodukovanim delima upućuje na izuzetan stepen kompatibilne komunikacije njenih dela sa savremenom umetnošću i novim formama, i njihovu potpunu pripadnost ovom i budućem vremenu.

Cattedrale Santa Maria del Fiore, Duomo di Firenze
Duomo u Firenci

Til se nametnuo kao materijal jer se zbog svoje mrežaste strukture često koristi za pravljenje velova koji su kao motiv prisutni u Mileninim slikama, prekrivajući lica i delove tela i stvarajući tako mistično i tajnovito dualističku zapitanost u nameru umetnice – otkriva li se njime nešto na suptilan, postupan i pomalo zavodljiv način, ili se njima sakriva, tačnije prikriva istina naše suštine od vizuelnog i taktilnog ka unutrašnjem, osećajućem, ali nesagledivom. Dakle, til, i to ljubičaste boje, jer je to moja lična asocijacija na povezanost sa Milenom, ovde je medijator između nove multidmedijalnosti i Mileninih slika, sa značenjem dileme koja tek treba da se otkrije. Dualizam, dvojnost, dihotomija rascepljenosti kao jedno od najznačajnijih i suštinskih obeležja velike Milene utkano je u ideju tila kao sredstva ukazivanja na tu problematiku.

Parco Querini, Vicenza
Park Kuerini, Vićenca

Reprodukcije sam odštampao u formatu A3, kako bi bile dovoljno vidljive na fotografijama i video zapisu, i naravno, u realnom prostoru. Sliku Fantastična kompozicija sa dva lika, iz 1933. godine, izabrao sam jer je jedna od onih koje me najdublje dotiču. Autoportret iz 1939. odabrao sam jer odiše renesansnom atmosferom i reminiscencijom te zanosne estetike, i upravo pripada onom korpusu Mileninih dela koja otkrivaju ili skrivaju posebnu percepciju Italije. Iz istih razloga nametnula mi se i Slikarka sa strelcem, čemu dodajem i to da me je pridobila i izrazitom teatarskom slikovitošću, a lični asocijativni momenat je i u ovom slučaju neizbežan. Na kraju, opredelio sam se za Autoportret sa belim šeširom jer poseduje snažan italijanski duh tog vremena, jer predstavlja mladu ženu prilično svesnu sebe kao umetnice i žene, i snage koju takva kompleksna harizma isijava, ali uz neobičan šarm i blagu zatvorenost.

Piazza dei Signori, Vicenza
Glavni trg u Vićenci

U skladu sa savremenim, multimedijalnim pristupom, kombinovao sam fotografiju kao početno sredstvo, kao polaznu ideju da instalaciju fotografišem u autentičnom italijanskom ambijentu. Takođe, čitav taj proces je sniman i fotografisan, kao i performansi, što je i omogućilo da se na kraju napravi jedan celovit i slojevit video rad kao svedočanstvo o tom neobičnom putovanju.

Gradovi u kojima sam realizovao svoj eksperiment su Vićenca, grad za koji sam lično vezan i koji je i pod zaštitom UNESCO-a, jer je poprište monumentalnih kulturnih spomenika velikog arhitekte Paladija), Verona, grad sa veoma značajnom kutlurnom istorijom i jednistvenom atmosferom, Firenca i Venecija kao retki i jednistveni kulturološki fenomeni sa neprekdinim uticajem na svetsku kulturnu baštinu, kao monumenti jednih od najvrednijih umetničkih konglomerata, i kao gradovi u kojima je Milena izlagala i boravila, i na kraju, Parma, grad iz kog je Milenino italijansko poreklo, rodno mesto njenog oca Bruna, grad u kome još žive i stvaraju potomci te plodne umetničke porodice, gde još uvek postoji autentična kuća Barilijevih s pogledom na reku, koja je sada u procesu restauracije.

kuća Barilijevih, Parma

U narednom periodu sledi još nekoliko priča o italijanskom eksperimentu – o rezultatima, o utiscima, doživljajima i anegdotama, o značaju i značenju, i sigurno o posebnom iskustvu u Parmi.

101. krug za novi početak trajanja - fotografska oneobičavanja i reči iz srca!

2010-11-05T14:48:00.022+01:00

Oslušni
Oslušni
Oslušni
promenu koju donose godine.
U kompresovanom vazduhu ostaju sećanja,
kriju se leta.
Čak se pojavljuje laž da smo rođeni
jednog od tih leta.

Sa utrobom obeleženom datumima
i dlanovima impregniranim znanjem
PUTUJEMO.
Bez točkova,
bez konja
bez jedara,
ne zadržavajući se na oštrom kraju
gde se duga preobražava.

(iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli, španske pesme)

Krenula si u svoj drugi vek postojanja...sigurno i slobodno...to ti više ne može niko oduzeti! Znam da će te u budućim godinama više videti, slušati, čitati, shvatiti…zavoleti, i to ne zbog izmišljenih tajni, iz sebičnih i drugih ne baš najboljih namera, ispreplitanih i neutemeljenih misterija, već zbog onoga što još uvek jesi i što nam pružaš!

Siguran sam u uspeh promena koje su na početku, sjajnom i obećavajućem… jer si ti već odavno odlučila da bude tako…da traje! Daću sve od sebe da trajanje ne prestaje, to je moja misija.

Budi srećna, jer smo se prepoznali u tvojoj dihotomnoj energiji melanholije i izvanredne i neobične životnosti. Mi, koji smo povezani tvojom svetlošću, zavrteli smo novi krug, potpuno hrabro i slobodno, i ne bojimo se onih koji žele da te raskomadaju i razdele, prisvoje kao da si običan plen, koji iz njima nedovoljno razumljivih razloga ima neizmerivu vrednost.

Budi srećna jer smo smo se prepoznali, mi – tvoje iskrene lučonoše, jer im nećemo dopustiti da ostvare svoje nepravedne ciljeve. Niko nema prava da te prisvoji i zadrži za sebe.

Ti si uvek bila i ostala svoja, i to ćemo iskreno poštovati u danima tvog obnovljenog trajanja. Ipak, postala i naša - nepodeljiva kategorija, mnogostruka inspiracija sa one strane univerzuma, putokaz za istinsku samospoznaju i smisleno povezivanje sa drugima, vodič kroz neophodna putovanja i lutanja, bez kojih bismo ostali izgubljeni u skučenom i zagušljivom prostoru, koji su drugi sagradili umesto nas, oni isti koji žele da te zarobe i sakriju među svoje neostvarenosti i neprolazne frustracije. Srećom, a kao deo tvog velikog nauma o zaostavštini, takvi će biti poraženi, već su deo svoje iskrivljene prošlosti.

Tvoje pobeda je očigledna i deo je tvog trajanja – tvoja je svetlost izašla iz prašnjave , stogodišnje lampe, u inat svima koji su očajnilki pokušavali tu da te zadrže, pronašla si nas koji smo umeli da je primimo bez zadrški i predrasuda i da je pronosimo sa ponosom i slobodnog duha…To je na kraju i naša duboka lična potreba, čista i iskrena. Budi srećna danas jer nova istina koju gradimo ne odustaje od suštine koju si dosegla i očuvala u svojoj zaostavštini.

Dan je sunčan i divan...baš kako si zaslužila. I nisi više sama jer ovde si više nego ikad. I opet prelećeš svetove, gradiš univerzume, pišeš nove slike, bojiš nove reči - kroz nas koji smo razumeli tvoju svetlost, koji brišemo sve besmislene granice.

Hvala za inspiraciju, za ostvaresnot i ispunjene želje, velike i dugo iščekivane...i srećan rođendan, Milena! Zavrteli smo ponosno i 101. krug, a kraj se nikako ne nazire.

I ne brini,
nastavićemo da te oneobičavamo,
kroz nove SLIKE
kroz nove REČI
kroz novu MUZIKU
kroz nove OBLIKE,
koje ćemo tek otkriti uz tvoje smernice.

SAGOREĆEMO MESEC!

BRUCEREMO LA LUNA!

WE WILL BURN THE MOON!

Blog i autentično traganje za celinom u prelamanju svetlosti i nove istine o Mileni

2010-11-03T21:26:00.020+01:00

U danima kada se krug velikog jubileja, stogodišnjice Mileninog rođenja, polako zatvara, važni i lepi događaji ne prestaju da me ispunjavaju i učvršćuju mi uverenje da su tema, način i izbor moje potpune posvećenosti ključni delovi našeg mozaika ostvarenosti, koji sklapamo čitavog života. Jedan od takvih događaja jeste svakako prisustvo bloga i mog bavljenja Milenom kao celinom u tekstu „Milena u XXI veku: duh Venere s lampom i nove generacije umetnika i istraživača“, Čarne Radoičić, autorke i rediteljka doku-igranog filma „Milena“. Tekst je deo prve (od tri) knjige zborničkog karaktera, pod nazivom Milena Pavlović Barilli - VERO VERIUS, u izdanju „HESPERIAedu“ iz Beograda, koja je predstavljena na ovogodišnjem 55. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.

Još jedna kockica dolazi na svoje mesto, još jednom ovakvo traganje i otkrivanje Milene dobija priznanje da postoji, da ima vrednost, nepobitnu svrhu i da je deo velike i važne misije.

Da zavirimo sada malo u tekst i njegovu koncepciju, dok ne budete bili u mogućnosti da ga pročitate u celosti, kao i sam zbornik, naravno.
Autorka nam na samom početku, osvrćući se na važne događaje koji su obeležili svet na dan Mileninog rođenja i na dan njene smrti, sasvim suptilno otvara krug razmišljanja o nepostojanju slučajnosti kada je reč o svim vezama koje je u najrazličitijim oblicima stvorila sama Milena, ili su se one same često nizale i preplitale oko nje, što svakako ima poprilično čvrsto utemeljenje i danas, ali o tome neki drugi put, jer ta tema zaslužuje sasvim zasebno istraživanje.
Takođe, Čarna nam otkriva interesantne fragmente iz same realizacije svog filma „Milena“, iznoseći potpuno osvežavajuće i inovativne zaključke, stavove i razmišljanja određenih, relevantnih sagovornika koji se na različite načine bave Milenom. Pored toga što nas na taj način autorka približava konceptu filma i daje značajne uplive u njegov sadržaj, izazivajući u nama istovremeno i živo osećanje iščekivanja, ona kreira, takođe, vrlo neobičan, ali jasan i koncizan pogled u najsveobuhvatniji korpus svih postojećih modusa bavljenja Milenom do danas, sa posebnim fokusom na one originalne.

Ovako piše o blogu i njegovom autoru, kratko (jer je, zbog zborničkog karaktera dela, bio ograničen tekstualni prostor), ali lepo, sa svim važnim detaljima koji čine suštinu. U ovom tekstu, u ovom značajnom delu, prvi put je ovekovečeno i moje zanimljivo i važno, malo otkriće, o čemu ću svakako detaljno pisati kada budem pisao o projektu koji sam sa prijateljima realizovao u Italiji, u prvoj polovini jula ove godine.

„Postoji sajt na kome Miodrag Kovačević, filolog, rodom iz Požarevca, koji se u ranom detinjstvu zatekao pred Mileninim slikama i ostao do danas fasciniran njima i Mileninim likom, piše svoj blog „Milena Pavlović Barilli i ja”. Osim bloga, Miodrag je kao sagovornik u mom filmu izneo veoma originalan doživljaj komuniciranja Mileninih slika i njene poezije, a napravio je i projekat „Susretanje svetlosti - otkrivanje italijanskog poteksta i konteksta Milene Pavlović Barilli u novom perceptivnom krugu povezanosti” u okviru koga je sa svojom pokretnom instalacijom obišao Italiju, napravivši i niz odličnih fotograija, pogotovo u Parmi, rodnom gradu čuvene umetničke familije Barilli, odakle potiče muška linija Milenine familije (njen deda Čekrope je bio slikar i scenograf) i gde se nalazi kuća Barilijevih (dokumentarac Casa Barilli je režirao Frančesko Barili, koji se bavi i glumom i dramaturgijom). Miodrag je u Parmi otkrio i Stradello M. Pavlovic Barilli, uličicu koju krasi Milenino ime, dok ih u Srbiji nalazimo u Lazarevcu, Nišu, Smederevu, a u Beogradu je njena ulica u naselju Rakovica. Miodrag je tridesetogodišnjak koji prijateljima za rođendan poklanja knjigu „Neverni anđeli”, zbirku Milenine poezije. U današnje vreme, takva vrsta aktivnosti mladog čoveka koji živi u Srbiji je veoma pohvalna i retka. Za njegovo bavljenje Milenom saznala sam tokom sopstvenog ilmskog procesa proučavanja Milene – zahvaljujući socijalnoj mreži Fejsbuk, gde postoji grupa posvećena Mileni. Upoznali smo se na simboličan način – 6. marta (datum Milenine smrti) sreli smo se na multimedijalnoj izložbi „Odraz – nova značenja Milene Pavlović Barilli”u Muzeju primenjene umetnosti.“

Citirani deo nalazi se na 339. i 341. strani ovog zbornika, dok su takođe predstavljenje i tri moje fotografije: na 327. strani fotografija sa snimanja filma pod nazivom Scena iz filma Milena, na 343. strani fotografija iz ulice sa Mileninim imenom Miodrag Kovačević sa svojom instalacijom u Parmi, i na 347. strani Uličica Milene Pavlović Barilli u Parmi.
Poptuno iskreno i sa zadovoljstvom i ovde želim da zahvalim Čarni na podršci i u ovkavom obliku. Od neprocenjive je vrednosti za mladog umetnika da je spomenut i prisutan u ovako velikom i značajnom projektu o novim putevima otkrivanja Milene, koje je okarkaterisano kao kapitalno izdanje u oblasti nauke i kulture.
Takođe, ovaj tekst je izuzetno značajan, jer je autorka vrlo vešto, otvoreno, dovoljno kritički, bez suvišnih eufemizama, ali opet sa merom, osvetlila i pocrtala problem mesta Milene Pavlović Barilli u našoj kulturnoj baštini, kao i Mileninu potpunu nevidljivost i nezastupljenost u svim relevantnim i referentnim delima istorije umetnosti – specijalizovanim pregledima, enciklopedijama, kapitalnim delima svetskih okvira, koja se bave umetnošću dvadesetog veka. To je, naravno, veliki propust onih sa ove strane koji su o tome odlučivali, razmišljali (ili očigledno nisu); razlozi su brojni i vrlo je važno otvoreno o njima govoriti i danas i ubuduće. Ipak, Milenino formalno i zapisano odsustvo iz takvih velikih dela ne treba da nas iznenađuje, jer je prilično i sasvim nepravedno zapostavljena u našoj kulturnoj baštini, pre svega. To je tema koju je autorka sasvim jasno i postpuno otvorila, iznoseći sve ključne faktore, činioce, uzroke i posledice, kao jedan od najistaknutijih predstavnika nove scene i generacije koja se bavi Milenom, i na taj način dala doprinos promeni takvog tužnog stanja stvari (a tek će dati kroz svoj film i dalje istraživanje). Bilo bi sjajno kada bi apel iz ovog teksta, i iz svih zalaganja nove generacije i nekolicine divnih stručnjaka starije generacije , posvećenih ovoj temi, došao do što većeg broja onih koji o tome odlučuju ili onih koji te vrlo neophodne promene i naše pokušaje mogu da podrže.
Dakle, u tekstu je vrlo svesno izražena potreba da se odužimo velikoj Mileni, pronoseći i prenoseći njenu ideju svetlosti, veliku energetsku zaostavštinu, koja već predugo u njenim delima čeka da je na najbolji mogući način predstavimo svetu.
Poslednji deo teksta autorka posvećuje vrlo zanimljivom i dirljivom momentu susretanja umetničkih poetskih krugova Milene Pavlović Barilli i neprevaziđenog umetnika sa kraja prošlog veka, Milana Mladenovića. To čini vrlo znalački, ukazujući nam na višeslojne podudarnosti ova dva velika umetnika i ilustrujući svoje istraživanje komparacijom konkretnih stihova. O ovoj povezanosti se prvi put javno piše baš ovde. Takvo malo istraživanje čini ovaj tekst posebno i dodatno inovativnim i svežim.

Na kraju, naravno, nikako ne treba izostaviti pohvalu za izdavačku kuću „HESPERIAedu“, jer je ova trilogija zaista izuzetno značajan poduhvat, ne samo izdavački, već kulturni i naučni, i u tom smislu nije bilo lepšeg načina da se zatvori krug velikog jubileja od predstavljanja zbornika Vero Verius na čuvenom Sajmu knjiga. Ovom trilogijom koja obuhvata sledeće zbornike: VERO VERIUS, PRO FUTURO i EX POST, ova izdavačka kuća je dala nemerljiv doprinos savremenim istraživanjima Milene Pavlović Barilli, okupivši relevante istraživače svih generacija sa ciljem da se velika Milena predstavi mnogostruko i različito, kroz mnogo reči, slika, kroz nova susretanja svetlosti, pod okriljem njene energetske zaostavštine. Važno je pomenuti i to da su sve tri knjige izuzetno kvalitetno vizuelno i tehnički opremljene, kako, uostalom, i priliči projektu u čijem je fokusu Milena. Jedina zamerka jeste što zaista kao autentično zaokruženje nedostaje i moj tekst i moj pogled, ali verujem da će se i to ispraviti, jer sam imao vrlo prijatan, ovtoren i srdačan razgovor sa direktorkom i redaktorkom ove kuće na samom sajmu, čiji je rezultat dogovor kao zaključak da će se naša saradnja tek ostvariti i tome se zaista radujem. Ipak, zamerka nikako nije oštra, jer je taj drugačiji pogled na Milenu kao celinu ipak prisutan, malo u reči, malo u slici, zahvaljujući Čarninom tekstu.

I tako... Milena je opet učinila jedno od svojih divnih, malih čuda. Ne preostaje mi ništa drugo već da verujem da se stvari konačno pokreću u pravom smeru jer cela ova priča puna je znakova koji nam govore da se ipak proces promene otvorio i započeo. Baš onako kako je ona jednom davno i osmislila. Epilog ovih susretanja svetlosti, ispisanih i izgovorenih obećanja i stremljenja očekujemo u bliskoj budućnosti.
Da li će to biti epilog dostojan jednog ovakvog, drugačijeg i velikog početka?
Nestrpljivo očekujem, pre svih drugih, Milenin odgovor.

Susretanja svetlosti - noć u Mileninom domu (fotografske i druge beleške)

2010-06-14T15:48:00.027+02:00

Svaki grad, kakav god bio, ima svoju specifičnu svetlost, po kojoj ga prolaznici, povratnici, posetioci (slučajni ili namerni) prepoznaju, po kojoj ga se sećaju ili ga potpuno zaborave. Postoje gradovi čiju svetlost prepoznate, pustite da vas obasja, da vas dotakne i postane deo vas. Posle tog iskustva više nije ni važno gde ste, nosite je uvek sa sobom. Postoje gradovi koje zauvek napustite jer su vam njegove zidine postale neizdrživa ograničenja, jer vam je potrebno više svetla, drugačijeg i snažnijeg, raznobojnijeg, jer u njemu više nema pravog mesta za vas. Postoje takvi gradovi... Nisu li to gotovo svi gradovi ovog sveta?

Jedan takav grad napustio sam pre nekoliko godina (još u prošlom veku) sa jasnom namerom, u kojoj sam istrajao i dalje istrajavam, da se više nikad ne vratim. U njemu sam se rodio, odrastao, doživeo prva važna životna iskustva, neka divna i ushićujuća, a neka bolna i teška. I jedna i druga su ostala negde u mom nezaboravu, imaju mesto koje ima zaista pripada. U nekim teškim vremenima bio je to obeležen grad, i svi mi koji smo tada dolazili iz njega, bili smo takođe obeleženi nekim nevidljivim znakom za sveopštu krivicu. A zapravo je većina nas pripadala tom nedužnom svetu, pogubljenom i nesnalažljivom u jednom sasvim zbunjujućem vremenu.

Ipak, ne želim da pišem o tome, niti o sebi i svom odrastanju. Bar ne ovde.

Važno je da sam, napuštajući taj grad, uz sve svoje uspomene, poneo i delić njegove najsnažnije svetlosti, one koja je uvek čisto isijavala, i u najgorim i u najboljim danima. Poneo sam delić te svetlosti i uvek je nosio s nebojašnjivim zadovoljstvom, ali sa jasnim ponosom – uspeo sam da je prepoznam i dopustim da se utka u jedan dubok i važan deo mene, dopustio sam da me prekrije baš onda kada je trebalo, da me oblikuje i nadgradi jedinstvenom stvaralačkom energijom, trajnom i neuništivom.

Istina je... Postoje gradovi koji, bez obzira na sve, uvek imaju jednu svetlu tačku, jednu važnu tačku koja pruža svoje zrake daleko iznad i izvan njegovih zidina. Postoji jedan takav grad. Milenin rodni grad. Moj rodni grad. I poznajem njegovu najsvetliju tačku, onu zbog koje se ponekad tamo vratim u ulozi gosta ili prolaznika. I da je najružniji, najprljaviji i najtužniji grad na svetu, ne bi mogao nikada potpuno da propadne, jer iz jednog njegovog kutka, najlepšeg i najčistijeg, izvire Milenina energetska zaostavština.

U Požarevcu, gradu koji sam nekada davno poznavao, i dalje raste, možda više i šire nego ikada ranije, jorgovan dragocenog mirisa. Raste u dvorištu iz kog se u nebo gleda netremice, sa svom slobodom ovog sveta i željama za njegovim daljim otkrivanjem. Baš u tom dvorištu našao sam se jedne majske noći, ispunjnen dihotomnim osećanjem mira i spokoja, ali i stvaralačkog nemira putnika i lutalice sa konačnim određenjem opšteg nepripadanja.

Noć je bila tamna, prolećno sveža, ali ja se nisam bojao, bio sam ponovo sasvim začaran i osvetljen Mileninom energijom povezivanja. Gledali smo se licem u lice. Ispričali smo se, ona i ja. I na rastanku se radovali novom susretu. Mnogi bi rekli da je to bila jedna sjajna slučajnost – naći se tamo u noći kada je Milenin dom bio otovren za sve one koji su poželeli da i njih bar po ramenu, ili po kosi pomiliuje odsjaj njene svetlosti.

Na trenutak sam i ja pomislio da je to bio savršen sticaj slučajnih okolnosti, ali me je odmah prekorio, blago i sanjalački, dobro poznat, dubok i melanholičan pogled sa jednog autportreta, onog sa belim šeširom velikog oboda. Da, u pravu si, Milena, nema slučajnosti u našim susretima. Ti si to već odavno sve lepo uredila i isplanirala. Čini mi se da si srećna – stvari i događaji se odvijaju po tvom planu. Uspevaš na najzanimljivije načine da nas povežeš i okupiš svojom energijom, sve nas koji si sama odabrala.

Noć u tvom domu bila je ispunjena prijatnom fuzijom zvukova akustičnih gitara, neumornih noćnih insekata, koji se uigravaju za letnju sezonu, i tišine tvoje snažne prisutnosti. Bilo je pomalo nestvarno i sneno. Da, znam... Ti si to odavno uredila. Sve je odisalo nekom vanvremenskom staloženšću u treperenjima atmosfere. Neki tihi dualizmi su se konačno stopili u jedno – jedinstveno i neobično strujanje. Samo te noći.

Znam da je to bio tvoj način da mi kažeš da si i pored svega (a znamo mi dobro šta to znači) ipak zadovoljna što si baš nama poverila veliki zadatak da tvoju svetlost oslobodimo iz one stare i prašnjave lampe, petrolejke, i pronosimo po svetu. Ne brini, dobro smo se prepoznali. Mi, tvoje lučonoše. Sa tvojom svetlošću u nama, obavljamo veliki zadatak, srećni i bez straha od prepreka na putu. Uostalom, to je samo još jedno od tvojih čuda koja nam stalno priređuješ, nema ni potrebe da ti govorim, znaš dobro svoju zamisao.

Prolećna noć u trajanju, možda i na vrhuncu. Već sam bio blizu kuće. Uživao sam u slikama povratka; volim raznobojnost i snagu izmešane noćne svetlosti Beograda, svaki put joj se prepustim da me oblije celog. Nikada neću zaboraviti taj povratak. Bila je to noć odavno zapisanih i isplaniranih susreta, susreta najsnažnijih svetlosti jednog malog i jednog velikog grada, i kao da nikada nisu bili bliže... Milenina lepa, mala čuda.

Došao sam kući, noć je već poodmakla u svojoj tmini. Ušao sam u mračan stan. Ne palivši svetlo, dugo sam kroz prozor posmatrao sveprožimajuće susretanje svetlosti velegrada i sanjalačkog sjaja iz mojih očiju, osnaženog njenom energijom, našim susretom. Drugi ljudi bi pomislili da je te noći svitanje počelo ranije, ali ja sam znao da to ona iz ljubičaste izvlači blagu i zagasitu crvenu, da bi je na kraju pretvorila u plavu. Još jedno malo Mileninio čudo – još jedan znak. Sutra će biti sjajan dan.

Postoje takvi gradovi. Gradovi sa posebnom svetlošću, bili oni mali ili veliki, u ovom ili u onom delu sveta. I srećom, postoje neki ljudi, možda odabrani, koji takvu svetlost umeju da nose u sebi i da je pronose kuda god pođu. Postoje noći njihovih susreta. Kada se takve noći dese, dan koji sledi uvek je savršen dan za novi početak. Znam da je ta noć u Mileninom domu otvorila neke nove početke. Znam i srećan sam zbog toga. Sa čudnom ispunjenošću iz dana u dan ostvarujem svoj deo velikog zadatka. Prebiram po fragmenitma u traganju za pravom šemom za sklapanje mozaika i otkrivanja celine. Do novog susreta...

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (6)

2010-06-04T15:00:00.008+02:00

Iz cirkusa, 1931.

Početak ili kraj?
Poslednja prirpema ili još jedan izdisaj privremenog olakšanja?
Za ovu noć...
Igra se već sutra nastavlja,
i kao da opet neće ništa promeniti,
a svakim poklonom nezahvalnicima
i spuštanjem prašnjavih, zaprljanih zavesa
menja se uloga,
ponovo se uskače u pravi život
i svaki izdisaj i jednokratno opuštanje sve su dalje
u minutima posle...
Boje i konture simulacije i stvarnosti se sve više prepliću,
neprimetno, ali uporno...
I u neko blisko doba, možda već sutra,
neshvaćeni
i prikriveno depresivni arlekini
zaboraviće da odlože svoje kostime i maske do sledeće predstave,
do još jedne farse – uzaludne i preigrane borbe
i redovne dnevne ture poniženja.
Umorni od svesnosti svog mesta i iza i ispred čuvene rampe,
od jednostavnog i tužnog kontrasta
bezboja maske i nekoliko crnih, krupnih suza
u večitom nepokretu...
Umorni od svega što iza tog kontrasta kriju,
od sputanosti da pokažu pravo lice,
još jednom će na nekom zapuštenom rubu cirkusa tiho patiti
i želeti
da se podignu do zvezda, jer tamo im je zaista mesto,
jer i oni umeju da stvaraju umetnost bez premca,
ali za takve nevažne otpadnike nema velikih prilika
u tom mahnitom krugu precenjenog šarenila,
koje se u nedogled umnožava, dok se sve boje ne stope u bledilo.

Obezličeni i umorni,
još jednu će noć probdeti,
bliži svom konačnom zaokruženju neminovne usamljenosti,
za jedan nemi uzdah - bliže i bolnije...
Umorni arlekini,
što su odavno sakrili svoje osmehe i sjaj iz očiju
duboko ispod svoje maske,
prašnjave od lutanja po bezimenim gradovima.

I nikada za njih neće biti konačnog usidrenja,
i nikada neće spoznati pravi smisao i snagu povratka.
Tužni cirkuzanti i dihotomni arlekini...
Odavno su naučili da nose svoj usud bez zastajkivanja.
Početak ili kraj...

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (5)

2010-05-11T14:36:00.004+02:00

Kompozicija, 1938.

Na neobičnoj sceni,
pred kulisama sazdanim od zidina jedne opatije
traje poslednje otkrivanje,
dok sasvim ne pobedi
prećutno dato obećanje
svojoj drugoj strani
da postane prva
i da slobodno rasprostre
svoje dugo čuvane daljine,
dobro očuvane
i spremne da zauvek
prekriju bledo plavetnilo
tvojih nesigurnih i dubokih mora,
po kojima lebde fragmenti, obličja, lica i maske tvoje
melanholije,
bliske i iscrpljujuće,
nestvarno lepe i istinite.
Odlučila si da blagi veo sa svojih lica
produžiš i spustiš preko čitavog tela,
i tako pritvoriš, možda čak i zatvoriš
razdraganu, nabujalu tugu svih tvojih ranijih dana,
da je uvučeš i ostaviš
sa one strane vela,
one koja to magično isijavanje ne propušta
i ne prepušta svetlostima drugih.
Ti umeš da zatvoriš krug,
ti umeš da se oprostiš od svoje prve strane
i da nenametljivo, ali vešto zaustaviš
taj važan trenutak i učiniš da nam se
skoro nemušto ureže u misli,
a da nam tiho odzvanja svake noći
i preklinje da je ne zaboravimo...
A i kako bismo mogli,
kad samo ti umeš da
sagradiš veliku sliku,
beskrajno svedočanstvo
iskonske isitne o čoveku,
da smo svi nedovršena sinteza
različitih dualističkih kategorija
što se sve vreme našeg trajanja
satiru i potiru u borbi da postanu
to jedno,
sklad koji precrtava polujasnu granicu razdvajanja
i briše njihove pojedinačne identitete.

Na odmerenoj i dovoljno distanciranoj sceni,
među zidinama skromno, ali neobično uređene opatije,
poslednji put menjaš svoj kostim,
pred očima svih onih koji žele da proniknu pogledima dublje,
iako ih možda unutrašnja slika zaboli,
strpljivo čekaš svoju prvu stranu
da sakupi morski vetar i razletele uvojke
makar i u stilizovani monaški pokrov za glavu,
nove, drugačije, predefinisane plave boje,
oslobođene suvišne i otvorene melanholije.
Pred nama se pružio tvoj novi put,
a mi ga još nismo svesni,
jer smo i dalje opčinjneni divnim kulisama –
tvojom percepcijom Italije.

Fragmenti iz medija (1)

2010-04-08T13:14:00.004+02:00

Ovaj intervju emitovan je na drugom programu Radio Beograda, u emisiji o kulturnim dešavanjima, u produkciji Bete, na šezdesetpetogodišnjicu smrti Milene Pavlović Barilli, 6. marta 2010. godine. Prilog i intervju pripemila je i vodila novinarka Milana Popović. Cilj intervjua bio je predstavljanje bloga i njegovog autora i promocija novih, drugačijih i savremenih vidova bavljenja Milenom Pavlović Barilli.

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (4)

2010-04-06T23:38:00.005+02:00

Poslednji autoportret, 1942.

Srasla maska
u moru dualizama
i uvek prisutne rascepljenosti
i rastrzanosti na nekoliko delova,
na različite kontinente
poimanja jedinog sveta
kojeg i danas poznajemo i priznajemo.
Prividi unutrašnjeg mira i spoljašnje sreće.
Nemerljive dubine očaja
zbog izgubljenog kista i pravih boja
u svetu rasprodaje, umanjenih vrednosti i instant-našminkanih i brzih života,
baš u tom svetu otuđenosti novog veka,
kakvog i danas poznajemo, javno preziremo, ali i neminovno konzumiramo,
sazdala je ideju tihog odlaska.
Smrt nije hladan i težak oklop jednog izgubljenog
i davno pobeđenog viteza,
što visi na reklamnom posteru
neke od prodavnica kraj koje je tih dana prolazila.
Smrt je nežno i paperjasto plavetnilo jednog nedovršenog neba
sa njenim likom.
Baš takvu,
ona ju je jednog dana sazdala,
samo za sebe,
srećno joj je pohrlila
i požurila da je stigne,
jer je dobro znala da neke ideje
zauvek ostanu neostvarene.
A svet je ostao tamo gde ga je i ostavila,
daleko od njenog besprostora i lebdila,
da sam sebe jede i umnožava
da novog uništenja,
dok se potpuno ne rasproda!

Promena i zaokret ka kraju...

2010-03-17T17:08:00.001+01:00

Dan iz nezaborava!

2010-03-06T18:33:00.001+01:00

...šezdeset pet godina posle njenog misterioznog završetka, veliki znak pitanja i dalje lebdi nad nama...neke tajne se namerno i sebično čuvaju, ali ima nas koji tragamo i uspevamo da rušimo te nevidljive barijere...to je naša misija...a njena energija, neuništiva, daje nam prave smernice i upućuje nas jedne ka druguima, spaja i otvara nove početke i krugove, jer lakše je putovati zajedno kroz otkrivanje. Ovo je dan posebnog sećanja na Milenu, ali nema tuge, jer je ona danas prisutna više nego ikad...Danas nema potrebe za tugovanjem, ali je malo melnaholije dozvoljeno, bar u jednom letimičnom pogledu ka nebu...

Ključevi snova - video beleške

2010-02-10T23:11:00.005+01:00

Ovo je moja druga video montaža, sačinjena od amaterskih snimaka sa izložbe 15 Mileninih slika, koje su u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti, pod nazivom "Ključevi snova", održane u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu, u periodu od 23. novembra do 12. decembra prošle, 2009. godine.
Video je tako koncipiran da se podvuče i naglasi atmosfera snova i snoviđenja koja je veoma zastupljena u njenoj umetnosti. Stoga, pažnja nije bila usmeravana ni na jednu sliku posebno, jer bi to onda bio već viđen i sasvim običan video zapis sa jedne izložbe. Stalne i brze promene kadrova, uz upotrebu određenih tranzicionih efekata, ali i sam izložbeni prostor, osvetljenje samih slika i njihov raspored, i naravno muzička podloga, doprinose ispunjenju koncepcije ovog video kolaža. I ovoga puta, čini mi se da je odabir muzičke podloge u zanimljivoj i pomalo magičnoj komnunikaciji sa sadržinom videa, te sinteza koju zvuk i slika ovde stvaraju može dati jedan drugačiji i nesvakdišanji vizuelni identitet ovoj izložbi kao celini, ali i samim delima ponaosob.

Muzičku podlogu čini pesma "Raznobojni bluz" japanskog benda Ego-wrappin', kod nas sasvim nepoznatog, nažalost. Ovo je moj prevod teksta pesme sa japanskog, po čemu se takođe primećuje i otvara još jedan nivo povezanosti sa samom vizuelnom sadržinom video kolaža.

Raznobojni bluz

Jučerašnji san: melanholija narandžaste boje
današnji san: osećam tišinu
polako prelazim reku alkohola
ritam čizama; napijmo se od srca!

Melodija, što teče iz olovnih prstiju
vrtlog iskri koje grubo bojim
bluz, što izvode boje svetlosti,
uz uzdahe nežnog plača, nagoni me da mu se umiljavam...

Sećam se
pejzaža sporedne ulice,
promluklog glasa što dopire iz gužve,
figure – zaustavljene u monohromu;
hajde da u ritmu izbegnemo daleka obećanja!

Budi se topla melodija,
kao reči kad pokuljaju -
ukus dežavua.
Raznobojni bluz srca otapa,
dok blago prošaputani uzdasi tonu u san.

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (3)

2010-02-04T20:13:00.011+01:00

Ona i ja znamo tajnu,
turobnu i slatku u isto vreme.
Znamo je suviše dobro,
verujemo joj bezrezervno,
i zato smo uvek na meti jednog strelca...
I polako postajemo svesni,
ona i ja,
da nas taj nepokret nimalo ne plaši.
Zadovoljno i samotno čekamo konačni trzaj njegovog luka...
A more ni tada neće prestati da pučinom širi svoj nemir,
nastaviće da opstaje nepredvidivo i nesavladivo kao i do sada.
I jedno će i dalje ostati sigurno:
niti će nas potpuno pustiti u sebe,
niti će nam dopustiti da slobodno plutamo,
plavi i duboki.
A mi ni tada nećemo prestati da ga volimo...

Jer more je u dosluhu sa strelcem!

Ključevi snova - fotografske i druge beleške

2010-02-04T19:23:00.004+01:00

Još jedna u nizu ipak malobrojnih manifestacija, a povodom obeležavanja velikog jubileja, bila je i izložba petnaest Mileninih slika, koje su u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti u Begoradu, održana u izuzetno podesnom, zanimljivom, kamernom izložbenom prostoru Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, u periodu od 23. novembra do 12. decembra 2009. godine. Izložba je nosila naziv "Ključevi snova", a nju je pratio sjajan i vrlo vredan dvojezični katalog istog naslova, i to u dve varijante: srpsko - engleski i italijansko - francuski, čiji je autor i urednik Žana Gvozdenović, inače i kustos izložbe. O samoj izložbi, kao i o katalogu, biće pomena posebno u nekim sledećim postovima. Ovaj opširan post sadrži moje fotografije sa izložbe, moje poetske utiske o nekima od njih, ali i odabrane Milenine stihove, za koje sam smatrao da mogu da obrazuju pravu relaciju sa fotografijama sa kojima su spojene.

Pogled na Italijanski institut za kulturu, ulica Kneza Miloša

Dubina njenog crnila pomalja se bojažljivo kroz otkrivenu krošnju
što uporno odoleva jednom kasnom jesenjem vetru.
Probija se njen umorni pogled sasvim tiho i nenametljivo,
ali sigurno i odlučno,
jer mora,
iz sve preostale snage večnog nepokreta,
još jednom da spoji jednu damu umornu od čekanja
i jednog boema, potpuno izgubljenog u svojim lutanjima.
Ona još samo ovaj, poslednji put
njih mora spojiti
kako bi ponovo sebe izrodila
iz nejasne melanholije
i predala sebe celu
jednom sasvim novom svetu
koji će je možda ovog puta
razumeti i prihvatiti...

Kroz golo granje
pogled duboki
seže čak do mora,
koje jedino
iskreno prima
sve nijanse plave,
one koje je samo ona
umela da stvori
i oboji svet,
a da on toga nije ni svestan...
I tako osvojen
njenim plavetnilom
nastavlja svoj kontinuitet neznanja
o tome koliko je obogaćen i bolji,
samo sebi nikako da pruži priliku
da vidi pravi odraz
u ogledalu.

“Tra un angolo
del mare
legando le onde
alle stele
ho aspettato
tutta la vita.”

(U jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života.)

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Venera sa lampom, 1936.

Starica sa leptirom, 1936.

-------------
Moje ruke sažižu
lice
i kose
u barjaku ognja.
Kada će biti kraj mojim mukama?
Sve je prazno,
vazduhom leti pepeo.
Moj poslednji pogled
trne
u spokoju neba
koje održava vode
svih mora

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Zlo neznanja
razdvajalo je ljude
koji su se sporazumevali starim rečima
i očima od snega.
Kad bi se prepoznali - bilo je dosadno,
kad bi se rastali - dolazio je zaborav.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli - odlomak iz pesme

Kompozicija s maskom, 1933.

Ni njegova maska,
ni njen veo
ne mogu ih udaljiti
i razdvojiti
više
od njihovih sopstvenih
koncepata
međusobne energije privlačnosti.
Jer kad se boje i valeri izgube u muzici bezvremena,
jedino što posle svega očvrsne u toj sintezi
jeste
NEMOGUĆNOST DODIRA!

Iz cirkusa, 1931.

Devojka s lampom, 1935.

Slika

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva,
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko,
tražeći zvezde
u tišini neba.

Njujork, marta 1940.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

...u odsjaju svetlosti njenog meseca...

Slikarka sa strelcem, 1936.

Ona i ja znamo tajnu,
turobnu i slatku u isto vreme,
Znamo je suviše dobro,
verujemo joj bezrezervno,
i zato smo uvek na meti jednog strelca...

Autoportret, 1936.

--------
Nosim tajnu ranu
i hodam bez svetiljke.
Kud poželim da odem
moram poći.
Nemam braće.
Hodam u snu,
kao reka bez kraja.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Na uglu oblaka belog
spava tuga beskrajna
- u melodiji večnoj,
ćutljivoj i sanjalačkoj,
usred drhtanja zvezdanog.
Samo tamni plač šume
pokreće njene kose srebrne,
izgubljene u oku daljine.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Sve su mi reči bile tužne.
Sada mi je milija ćutnja.
Život je dug kao nepoznata reka.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

U očima nosimo
odsjaj zvezda,
na čelima zaborav onoga što smo bili,
pod jezikom jalovi nauk -
a u kosi
prašinu polja
preko kojih smo prešli.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli - odlomak iz pesme

„Autoportret s belom mačkom“ – sjajan doprinos jubileju

2010-01-28T18:20:00.003+01:00

Animirani film Autoportret s belom mačkom

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (2)

2009-12-11T03:29:00.014+01:00

La Lettura II (Arlekin sa lepezom), 1935.

U svoj svojoj svemoći i nemoći
čuvaš tajnu večnog lutanja,
samo je moru otkrivaš,
mada je i ono suviše zauzeto talasanjem
da bi te shvatilo ozbiljno
duže
od nekoliko trenutaka.
Ni tajni znakovi tvojih veštih ruku,
ni neobična lepeza domaštanih misli
neće te zauvek otrgnuti
od nametnute ti sudbine
da budeš veseli medijator,
nespretni pokušaj spletkaroša,
i prostodušna žrtva
u ime tuđih, a na štetu svojih ideala.

Na ovom svetu,
po oceni većinske rulje,
suviše je nas
koji umemo da slike prenesemo na drugačiji način
sa ubeđenjem da time pravimo veliku razliku
u životima drugih,
onih pripadnika većini,
pred koje naivno i skoro nepravedno postavljamo velika očekivanja
da shvate našu duboku tugu i nepomično i sveprožimajuće crnilo,
ali i naše naizgled prenaglašeno ushićenje i neobuzdanu radost
u projekcijama budućih velikih pobeda...

I ja,
i arlekin,
i ti,
koja si sve to dobro razumela i ćutala,
i prenosila kroz snohvate plavih nijansi,
obični smo posrednici našeg dara,
neobični nosioci prokletstva posebnosti...
Neshvaćeni i prognani iz potpuno iskonvencionalizovanog cirkusa,
sa već unapred prikačenom etiketom
i rešenjem šifre,
koja pretenciozno i zavaravajuće ukazuje na
bipolarni poremećaj.
Samo nova mediokritetska definicija umetnosti.

Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (1)

2009-12-02T17:18:00.012+01:00

„Fantastična kompozicija sa dva lika“, nastala 1933. godine, otvara ovaj svojevrsni ciklus mojih pesama inspirisanih konkretnim Mileninim slikama. Pesme će predstavljati neobičnu i nesvakidašnju formu tumačenja nekih njenih dela, onih koja u meni pobuđuju posebnu i jasnu svest o poklapanju naših senzibilnih i asocijativnih polja materijalizovanih različitih unutrašnjih manifestacija. Svako ima svoj način, svoj izraz, svoju formu. Moja je reč. Iz tih, potpuno ličnih, razloga imam potrebu da nekim njenim slikama podarim reči. Ova slika je prva u ciklusu dobila svoju poeziju, jer me je već odavno pridobila, svime onim što otkriva, ali daleko više onim što krije, a što me je sasvim zaintrigiralo. Pronašavši nekoliko vrlo upečetljivih ličnih asocijacija i veza sa sopstvenim svetom, nisam imao izbora, osim da samo ovom slikom, koja se svojom prikrivenom i melanholičnom iskrenošću sama nametnula, i ovom pesmom, koja slici daje nove prostore za dalja tumačenja, otvorim jedan drugačiji krug preklapanja i dopunjavanja dve umetničke forme.

Blede i okamenjene oči
ne mogu da se otrgnu od praznine
koju ne isijavaju,
već umorno i sporo ispuštaju iz sebe.
I ruku si svoju otrgla
iz nepokreta savršeno izvajane statue
kako bi potkrepila bolnu istinu,
tako razarajuću,
tako sveprožimajuću,
da je plamen zakopan duboko
u vama,
da jedva uspevate da ga prizovete sećanjem
kroz nežne i samotne oblake dima,
kroz ostatke neiznošenog prozirnog vela
koji vas nikada neće pomilovati po vašim usahlim obrazima
daljinama sputanih ljubavnika.

Tvoje prazne i umorne, krupne i nepomične oči
ne mogu da pogledaju crnilo koje ti šalju
prorezi sa njegove maske,
tako lepe i detaljno izrađene tvojom rukom
drhtavom i hladnom,
ispunjenom tragovima nedavno otuđene čežnje,
crnilo iza kog su sakrivene sve vaše boje ranijih susreta.
Mi koji smo ostali
nikada ih nećemo otkriti i njima bojiti svet.
A i zašto bismo?
To su ipak samo vaše boje.

Nama danas i dalje ostaje samo taj samotni prizor,
snen od blagosti plavetnila i nedovršenih igara:
vaši ostaci, iluzije onoga što ste bili i što jeste,
nepomično levitiraju nad kovrdžavom morskom pučinom
koja otvoreno ismeva vaše poslednje napore
da sagorelim osećanjima
konačno prevaziđete
NEMOGUĆNOST DODIRA!

„Milenina melanholija“

2009-12-02T16:40:00.006+01:00

„Milenina melanholija“ je montaža mojih amaterskih snimaka i fotografija sa izložbe „San o buđenju“, koja je povodom velikog jubileja, stogodišnjice od rođenja Milene Pavlović Barilli, održana u galeriji SANU, u periodu od 17. jula do 25. avgusta ove godine. Izložba, retrospektivnog karaktera, izazvala je veliku pažnju, jer je na kraju procenjeno da je imala preko 90 hiljada posetilaca, što će je sigurno uvrstiti u jedan od najznačajnijih kulturnih događaja ove godine, kada se budu svodili računi. Veoma je uzbudljiva i ohrabrujuća činjenica da je izložba imala rekodrnu posećenost, ali o svemu tome, kao i o obeležavanju jubileja, drugi put.

Dakle, ovo je moja prva montaža uopšte i dosad nisam imao nikakvog iskustva u tome, ali sam prilično zadovoljan, jer sam kroz takvu sintezu uspeo bar malo da dočaram, kako izgled i ambijent same izložbe, tako i ono što je od većeg značaja za mene - izraženu melanholičnost i isprepletanost sna i unutrašnjeg poimanja sveta i mećuljudskih odnosa kroz tihu i prikrivenu patnju, nostalgičnost i nemogćnost deljenja sa drugima kroz ostale, konvencionalne oblike komunikacije, osim kroz umetnost. Neke njene slike iražavaju takav kompleksan sklop utisaka, stanja, osećanja više od ostalih, i one su istaknute ponovljenim pojavljivanjem u videu. To su uglavnom dela nastala u periodu od 1932. do 1935. godine. Sa ovom video-montažom sjajno komunicira muzička podloga, koja otvara potpuno novi krug utisaka i asocijacija, ali nikako ne narušava ideje i zagonetke koje nam zadaju Milenina dela, što je svakako prvi plan video-zapisa, već u ulozi auditivne upotpunjenosti Mileninoj melanholiji daje muziku koju zaslužuje i time otvara širi, ali ne manje kvalitetan prostor iz koga ovaj video komunicira sa gledaocima. Muzičku podlogu predstavlja sjajna pesma Lunatic irske pevečice Dolores O'Riordan, sa njenog drugog solističkog albuma iz 2009. godine No Baggage, inače lidera čuvene grupe The Cranberries, koja je ove godine ponovo počela sa radom.

Jedan mali početak

2009-11-30T16:27:00.011+01:00

Ovaj blog, kao što se može primetiti po nazivu, posvećen je Mileni Pavlović Barilli, kao jednoj celini, neobičnoj i velikoj, toliko velikoj da još ne uspevamo da pojmimo razmere te veličine i koliko nas zaista ona sve prekriva, koliko nas otkriva, koliko je ostavila traga u vremenu posle, i koliko će tek uticati na mnoga strujanja u vremenu danas i vremenu sutra.

Zašto samo „celina“, a ne čuvena i do izbledelosti i dosade istrošena sintagma „život i delo“? Kome fali ova druga, savetujem da ne prati ovaj blog, neka se prošeta do neke od biblioteka, pa nek u memljivoj čitaonici uživa u stereotipnim studijama njenog „života i dela“, preplavljenih ovakvim i sličnim pohabanim izrazima... Pitanje ustanovljenja ovakve sintagme je tema za neki drugi blog, te o tome neću dalje.

Dakle, „celina“ nije moj izbor, već nemanje izbora da se drugačije sagleda postojanje umetnika i zbije u jednu reč, onu reč početka, koja otvara sve dalje, i nove, i one već utabane, naizgled poznate putokaze za njegovo otkrivanje, oživljavanje, podsećanje, trajanje.

Milena, kao celina kakvu poznajemo, danas je nedovoljno ispunjen i nedovršen, mada u mnogim aspektima savršen, kaleidoskop kroz koji vidimo raznobojnu sliku, nezgrapnu, isprekidanu i ponekad nelogičnu. Mnogi fragmenti jesu još uvek misterija, neki su na nivou spekulacija, neki su ostali ono strujanje u vazduhu kada se skoro šapatom izgovarala neka velika ili mala tajna. Verujem da će ovaj vek u svojoj jednistvenoj unapređenosti izmisliti i pokrenuti nove načine da se ti fragmenti malo izbruse, rafinišu, da im se oštre ivice zaoble, da se granice među njima polako gube, kako bi naša celina dobila novu punoću, svežu i produbljenu perspektivu savremenog poimanja, kako bi se približila punom krugu – savršeno jednostavnom i osvetljujućem.

Ovo će biti moj doprinos, možda skroman, možda veliki. To ćemo tek saznati, i iskreno, neki tamo daleki, krajnji rezultat me ne brine toliko, jer znam koliko sve ovo vredi... bar za mene. I to mi je dovoljno. Ovaj blog je moj lični, nezvaničan doprinos, jer nisam imao prilike da saznam kome se treba obratiti da bih svojim angažovanjem doprineo obeležavanju velikog jubileja, stogodišnjice rođenja Milene Pavlović Barilli, i sumnjam da bih uspeo da se uvučem u tu zvaničnu grupu onih koji se bave Milenom. Naravno, u tom krugu ima onih sjajnih, koji se bave celinom, ali verujem da ima i onih koji se bave izlizanim sintagmama. To je uvek tako, izgleda. Čini mi se, ipak, da su ovi drugi u manjini, što me je i ohrabrilo da krenem sa ovim projektom i dobro je što u savremenim komunikacionim tehnologijama postoje i one druge, alternativne mogućnosti. Stoga, evo mene. Još jedan početak – mali, ali važan... bez fanfara i parada, ali uz duboki, iskreni naklon „velikoj celini“!

Neka počne otkrivanje, jer krećemo na put!