Friday, February 22, 2013

Povratak u njenu Italiju - septembarski performansi 2012.



Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Piazza del Duomo, Parma

Zastava nevidljivih nije zatvorila svoj septembarski krug u našem poslednjem istarskom utočištu, umiljatoj slovenačkoj bajci, Piranu. Nastavili smo dalje. Čekao nas je još jedan povratak na već prilično dobro poznata mesta. Vratili smo se u Italiju u nadi da će nas ona opet dočekati i otvoriti nova vrata, nove prozore, da će nam otrkiti neke nove fragmente svojih tragova. Vićenca, Venecija, Verona, Sirmione, Mantova i, naravno, Parma. Kao i uvek, svuda smo se osećali sjajno i dobrodošlo, ponegde čak kao kod kuće. Zastava se viojorila slobodno, ljubičasta se razlivala po nebu u punom sjaju. Ostavljala je na licima i u očima mnogih svoj nezaboravni, ipak blagi i nenametljivi odsjaj. Hvala na dobrom vetru, Milena. Hvala ti što boja u odsjaju ne bledi. Sve je, kao i uvek tamo, izgledalo pomalo kao savršeno osmišljena slika, vrlo upečatljivog kolorita, otrgnuta nežno i namreno od jednog neobičnog, duogtrajnog sna. Otrgnuta od sna o putovanju, o tragnju, o samospoznaji. Otrgnuta je od sna i preobražena u još jedno vredno susretanje svetlosti, koje će ubrzo postati novi deo u krugu mojh najvažnijih sećanja, da bi se tako promenjena i iznova uobličena vratila u taj isti san. U svoj san. U moj san. Kao i uvek, njena Italija nas je prigrlila čvrsto u raznobojni i topli početak jeseni i dopustila nam da pronađemo nove podstreke i nove izlive stare i snažne energije na mestima povratka. Sasvim sigurno i bez mnogo traganja. 

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Mantova

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Grotte di Catullo, Sirmione

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Venecija/Venezia

Ona nas je čekala na tim mestima, obnovljena i vidljivija nego pre. Tiho nas je prizvala da baš na tim mestima novim performansima, visoko dignute zastave, još jednom pokažemo onima koji će zastati da je ona i dalje tu, da postoji, da traje i da zaslužuje jasnije i daleko značajnije mesto u italijanskoj kulturnoj baštini. U takvoj atmosferi, sa takvim vetrom i takvom energijom, realizacija italijanskog septembarskog serijala performanasa bila je potpuno prepuštanje putu ideje, preko koncepta i samog performansa, do krajnjeg rezultata – još jednog neobičnog susretanja svetlosti koje obnavlja i učvršćuje energiju njene nove prisutnosti koja se više ne može poreći niti izbrisati. Ljubičasta zastava brisala je granice i u italijanskom kontekstu. Nevidljivi postoje i bore se. Milena je tamo, čuva ljubičasti odsjaj da ne izbledi, dok se zastava ponovo ne zavijori.

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Arena di Verona

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Ponte Pietra, Verona

U svim pomenutim gradovima izvođen je performans „Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili“. O njemu sam pisao u prethodnom članku. Međutim, posebno zahtevni performansi koji su iziskivali i jasnu i kontinuiranu psihičku pripremu, vanrednu fokusiranost i potpuno prepuštanje ideji i konceptu u toku same realizacije performansa, bili su performansi u Vićenci i Parmi. 


Scene iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Monte Berico, Vicenza/Vićenca

Ta posebna energetska tačka koja se svojom privlačnošću sama nametnula kao jedina pogodna za poseban perfotmans, nalazi se na brdu Monte Beriko (Monte Berico) sa kojeg se pruža divan pogled na čitavu Vićencu. To je svakako tačka povratka, tačka od koje je sve krenulo. Na gustom stepeništu bazilike izveo sam svoj prvi performans u julu 2010. godine. Ovoga puta otvorio se put u susret sa njenom svetlošću baš pod dugim hodnikom belih kolonada i arkada koje vode do vrha, do velelepne bazilike. U takvom prostornom kontekstu, pod senkama oblačnog neba, sakriven od uporne kiše, nastavio sam serijal performanasa koji je pod uticajem Mileninih konkretnih poetskih slika. Počeo sam sa stihom iz jedne od španskih pesama: 
„Pevati kad niko ne sluša, bez žica i glasa...“

Scena iz performansa, Monte Berico, Vicneza/Vićenca

To je stih koji i mene duboko dotiče, raspiruje moju dugogodišnju ljutnju, tugu, frustracije zbog nemogućnosti da podelim svoj glas, svoju muziku sa svima koji bi je razumeli i prihvatili. Svakako, iz tih razloga, već je sam početak performansa bio sazdan u izuzetno dihotomnom okviru: emotivno intenzivan, istovremeno i oslobađajući i iscrpljujući. Suze, pražnjenje negativnih i potiskivanih osećanja, a zatim zanemarivanje samoidentifikacije sa porukom njene poetske slike i prelazak u drugu sferu. To je trenutak susretanja svetlosti. Tada se fokus performansa vraća na njene neprolazne ideje o sebi i svetu. U nastavku performansa sledi promena poetske slike, u centru kreativnog procesa, pod snažnom svetlošću susretanja ponovo se rađa i otkriva sledeći Milenin stih iz italijanskog opusa: 

„Koraka je mnogo, ali tela ne postoje,
 i među rukom i rukom postoji neizmeriva daljina“

Scena iz performansa, Monte Berico, Vicenza/Vićenca

Na kraju, poslednji deo performansa ocrtava tragove samovanja u tišini. Uzimam kišobran i napuštam skoro mrtvo belilo i mir koji svojim sveprisustvom nagoveštava neko oneobičavanje. Prepuštam se kiši, bojama drvoreda preko puta, već duboko utonulog u jesen i vrtim u mislima završnu poetksu sliku, koja je i svakako bila i preovlađujuća u tom performansu, u ambijentalnom smislu: 

„U pakosti svih sedam dana,
 hodati na vrhu koraka, 
skupljati svu snagu za ćutanje. 
Bar tako sanjati.“

Scena iz performansa, Monte Berico, Vicenza/Vićenca

U Parmi sam realizaciju ovog performansa nastavio takođe na još jednom mestu povratka. U Vojvodskom parku (Parco Ducale), opet među stubovima. Vratio sam se skorvitom mestu, okruženom visokim drvećem u polukrugu, pomalo uzdignutom, ali ipak skrivenom. To je Tempietto d'Arcadia, mali hram bez kupole. U njemu opet osećam snažno prisustvo tragova njene energije novog trajanja. Zato sam se i vratio. Prizvalo me je tiho čekanje. Prvi put sam izveo performans u tom hramu aprila 2011. To iskustvo je već dugo čvrsti deo onih najvrednijih sećanja. Takođe, ovo je bio već četvrti put da dolazim u Parmu u pokušaju da svojim delovanjem povratim makar trag njene izgubljenosti i skrivanja po uglovima tog neobičnog grada. Znao sam da ovaj performans mora biti poseban. Mora zatvoriti krug takve vrste traganja u tom gradu. 

Scena iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Scena iz performansa, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Scena iz performansa, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Scena iz performansa, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Parmi ću se sigurno još vraćati, ali je vreme da naš sledeći susret ima novo obličje, uz nova sredstva i nove koncepte. Jednog dana. Verujem da će to biti u proleće. Zato je ovaj performans morao biti završni. Pod onim delom neba koje je dopiralo u neobični otovreni hram, prilično „obogaćen“ grafitima (što je opet performansu dalo jednu dodatnu ambijentalno – estetsku pozadinu sadašnjeg trenutka koji nije rezultat mikrosveta koji se formira u samom kreativnom procesu, već potiče iz šireg konteksta, deo je života grada, na koji ja svojim delovanjem nemam uticaja), preneo sam poruke svih poetskih slika koje sam pripremio na transparentima. Kraj kraja i najava jednog drugačijeg početka, koji će ipak biti deo jednom kontinuiteta, spustio se među stubove polukružne kolonade uz još jedno sagorevanje meseca. 

Scena iz performansa, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Dakle, performans sam završio sintezom dve performativne struje koje su se tih dana smenjivale. U centru kruga, zastava se vijori i pronosi dobro poznate Milenine stihove: „Sagorećemo mesec da upotpunimo noći!“. Ja već odavno nisam važan niti prisutan. Zastava se već sama drži, a stihovi sa transparenata su se razleteli po parku. Utonuo sam u simbole, u ljubičasto, u njene neprolazne reči. Nevidljiv sam, ali postojim. Reči su izrečene, zastava je prošla parkom ponosno. To više niko ne može izbrisati iz sećanja onih koji su se sa tim njenim tragovima susreli. Promena se ipak desila. To više niko ne može poreći. Nije velika, ali nosi i jednu malu pobedu ispod svih svojih prvih i vidljivih značenja. Milena je ipak i tamo. Sve manje u zaboravu.

Scena iz performansa, Tempietto d'Arcadia, Parco Ducale, Parma

Bili smo bliži oktobru. Moji prijatelji i ja. Saputnici, bez kojih ne bih mogao da ostvarim sve što sam ostvario na svim tim, na svim ovim neobičnim putovanjima. Bilo je vreme da se vratimo kući. U Beograd. Imao sam utisak da više nisam imao šta novo da kažem, pokažem, oslobodim i otkrijem. U takvim trenucima je najbolje započeti jedno novo međuvreme sa kratkom pauzom na početku i nadom da će biti kreativno bar kao i ono prethodno. Krenuli smo nazad, a ja sam se dugo osvrtao za predelima koje smo ostavljali za sobom dok se u meni budilo tiho i blago nestrpljenje koje će ubrzo prerasti u želju da se što pre opet vratim. Tamo gde nas ona čeka. Tamo gde tek treba da je otkrijem. Tako je to sa njenom Italijom. Priča koja se srećom ne završava. Putovanje se nastavlja. Uskoro. Možda će me miris ljubičastih glicinija odvesti do novog mesta susreta. A možda sam tamo već bio i ranije.


Scene iz performansa Zastava nevidljivih/La bandiera degli invisibili. U drugom planu je "žuta kuća" koja je nekada pripadala Barilijevima, u koju je Milena povremeno odlazila, u kojoj je Bruno kratko živeo. Pored nje je niža i neugledna siva zgrada u kojoj danas žive neki novi Barilijevi.





Na trgu Sv. Marka u Veneciji desila se spontana performans - minijatura. Minijatura je izazvala prilično intersovanje prisutnih na trgu. Predstavljala je vežbu fokusa na ravnotežu zastave koja se drži na čelima  dvoje učesnika. Prvo je bilo potrebno postaviti zastavu u takav položaj, fokusirati se na njeno prisustvo, položaj i značenje, a onda se polako kretati u pokušaju da se načini jedan krug. Nevidljiv, ali stvaran. U ovoj  minijaturi na drugom kraju zastave sa mnom su bile, prvo Slavica Jovanović, a zatim Ivana Đerić. Ovo je prilika da još jednom zahvalim prijateljima što su sa mnom podelili još jedno neobično iskustvo, još jedno putovanje i svojom podrškom i angažovanjem omogućili mi da nesmetano stvaram nova dela, otkrivam nove Milenine tragove, otkrivam sebe. Sve performanse snimio je i fotografisao Kostandin Dimitrijević, Kosta. Fotografske beleške su takođe pravile i gorepomenute Slavica i Ivana. Hvala vam, dragi moji saborci!

Ostali članci