Monday, September 3, 2012

Traganje za Milenom - susretanje svetlosti - italijanski performansi - fotografske i druge beleške


Castello di San Guisto, Trieste (tvrđava i katedrala sv. Justusa u Trstu)

Od 28. juna do 3. jula 2012. godine realizovao sam niz “italijanskih performanasa”, koji su u užem tematsko – konceptualnom smislu nastavak skandinavskih performanasa, a u širem smislu su svakako nastavak multimedijalnog eksperimentalnog projekta “Susretanje svetlosti – otkrivanje Milene Pavlović Barilli u italijanskom kontekstu i potekstu”, pokrenutog jula 2010. godine. Kao i uvek, u realizaciji performanasa pomogli su mi najbliži prijatelji i saradnici. Ovoga puta simbolično se okupila ekipa sa početka projekta jer nam se iz Brisela pridružio Bojan Savić. Naravno, pored Kostandina Dimitrijevića i Slavice Jovanović, koji su uvek najveća podrška i stalni saučesnici, jezgro naše kreativne grupe “Milena & The Invisibles”. Performanse smo održali u Trstu, Vićenci, Padovi, Kaorleu, Bergamu, Milanu i Paviji.


Loggia Valmarana, Giardini Salvi, Vicenza (Vrt Salvi u Vićenci)

I ovoga puta, a oslanjajući se na iskustvo iz Skandinavije, mesta na kojima sam realizovao performanse nisam birao unapred već po trenutnom energetskom polju datog prostora koje je najinspirativnije uticalo na mene i svojom duhovnom, estetskom i audio-vizuelnom privlačnošću me sasvim obuzelo i na vrlo pozitivan način primoralo da baš tu izvedem performans. To su bila mesta na kojima sam sa izuzetnom lakoćom uspevao da se povežem sa Mileninom idejom pronošenja svetlosti po kojoj se prepoznajemo gde god da se nađemo, mi koji smo deo jednog njenog davnog nauma. Kao i u skandinavskim performansima, putem jasnih transparenata koje sam držao u rukama, u posebnoj odeći za takve prilike koja se vidi na fotografijama, pružao sam slučajnim prolaznicima i posmatračima priliku da upoznaju fragmente Milenine neprolazne, istovremeno i duboko intimne, ali i osvešćujuće univerzalne mudrosti i pouke satkane od sugestivnih stihova. Stihovi su bili ispisani dvojezično – na italijanskom i na engleskom, tako da je svako iole obrazovan mogao da pročita poruke koje prenosim kroz performans. Ispod svakog stiha potpisano je ime autora, tako da su svi zainteresovani mogli dalje da istražuju o Mileni. Naravno, izabrao sam one stihove koji me istinski dotiču već u prvom krugu poimanja i analize, u kojima pronalazim neke svoje suštinske tačke bola, istine, samosvesti, borbe, konstrukcije i samodestrukcije. Kao i u Švedskoj i Danskoj, stihovi od kojih sve počinje jesu velika istina svakog umetnika, naravno dihotomna.


Loggia Valmarana, Giardini Salvi, Vicenza (Vrt Salvi u Vićenci)

Odabrani stihovi fragmenti su pesama koje je pisala na španskom jeziku: “Vidim samo u snovima”. To je istina koju svaki umetnik nosi i kao bolno breme, ali i kao nemerljivo vrednu posebnost, kao jedinstvenu privilegiju da vidi, oseća, čuje, doživljava ono što ostali ljudi nisu u stanju. Međutim, takva vrsta vida, pogleda i zagledanosti u svet i u sebe često dovodi do podizanja visokih zidova nerazumevanja između umetnika i okruženja stvarnosti koje često nije u mogućnosti da podjednako jasno spozna, shvati i prihvati njegove vizije, te, ili usled straha od nepoznatog, ili usled ravnodušnosti, neznanja i suštinske utonulosti u umrtvljenu konvencionalnost svakodnevice, dolazi do zanemarivanja, ignorisanja, ili čak jasnog odbacivanja umetnika iz uspostavljenog sistema stvarnosti, iz nametnutih društvenih okvira. 



Basilica di Sant' Antonio di Padova (bazilika sv. Antonija Padovanskog, Padova)

U tom slučaju, umetnik je ophrvan sveprisutnim osećanjem suštinskog nepripadanja ovom svetu i postoji mogućnost da odustane od borbe za svoju različitost koja postoji, koja je stvarna i koja treba da bude vidljiva i poštovana u svetu stvarnosti, povlači se u svoj svet, a ponekad izabere i samoubistvo kao mogući izlaz. Samo što ono to nije. Ono je potpuna predaja, konačno odustajanje od borbe, poslednji iskaz neshvaćene individue o ogromnoj nadi da će posle života na ovako sazdanom svetu, tamo negde moći slobodno da deluje, da gleda i da se ogleda u snovima, nesmetano, daleko od neminovnosti turobnog postojanja. To je poslednji umetnikov iskaz o bezgraničnosti nade i snažne želje da takvim odlaskom može ostvariti svoju utopiju, da je može sagraditi i preobraziti u sopstvenu stvarnost nepostojanja koju mu niko ne može više oduzeti, zabraniti, cenzurisati, osporiti, ne razumeti i ne prihvatiti. Sa vrlo sličnom poentom jesu, već i ranije u muzičkom smislu, tretirani stihovi Sagorećemo mesec da upotpunimo noći, o čijem značenju, značaju i odjeku je ovde već bilo reči u tekstu Priča o pesmi (1).




Caorle/Kaorle

Performanse sa ovim stihovima kao početnom i krajnjom tačkom stvaranja konkretnog umetničkog dela trenutka izvodio sam u svim pomenutim gradovima.




Skriveni kutak, Bergamo

Međutim,  ukazala se sjajna prilika da se posebnim performansom u datom trenutku sadašnjice nekako zabeleži jedna važna priča. Naime, u Bergamu i Milanu realizovao sam performans pod nazivom “Poslednji susret/L’ultima riunione/The Last Reunion”. 1938. godine Milena, Bruno i Danica bili su poslednji put zajedno i to u Bergamu, povodom premijere Brunove opere “Meduza”, održane 12. septembra. Navodim odlomak iz knjige Danice Pavlović o Mileni:


Skriveni kutak, Bergamo

Piazza Vecchia, Bergamo

“Te večeri smo doživeli svi troje svakako najjače trenutke u našim životima. Uspeh opere, svakoga čina ponaosob, bio je nepredvidljiv i nezamisliv. Sve pauze bile su ispunjene silnim urnebesom i klicanjem. Mileninog oca su silom, nebrojano puta, izvlačili na binu.
On, po prirodi vrlo skroman, nije umeo da se snađe u tom čarobnom snu. Svi troje bili smo bledi kao aveti, on na bini, a mi u publici. To uzbuđenje bilo je jače od snage naših nerava. Milena je kršila svoje lepe dugačke prstiće, a meni su tekle suze, padale u krilo i svaka je od njih gasila sećanja na po jednu gorku godinu iz mog života. Malaksali od neke čudne sreće (Meduza je bila napisana još pre 25 godina), niko od nas troje nije mogao ni reč da progovori, posle svršene predstave.
Iz Bergama smo otišle za Milano samo nas dve. Ostale smo 15 dana, pa smo se tu, kao i uvek, preteška srca rastale. Ja krenem za Srbiju, ona za Pariz.”




Piazza Vecchia, Bergamo

Čitajući ovo potresno Daničino sećanje koje skoro potpuno sumira suštinu njihovog trojnog odnosa, razmišljajući o njihovom zajedničkom bolu u životnom krugu isprepletenom razdvojenošću, rastrzanošću i čestim rastancima, osetio sam snažnu potrebu da nekako ucrtam taj momenat u mapu svog istraživanja Mileninog univerzuma jer i ja dobro razumem takvu priču. Nažalost ili na sreću. Svaki list ima i lice i naličje, čak i onaj svenuli. Ne možemo uvek sa sigurnošću da odredimo koja je strana bolja ili lošija. Nikada ne možemo biti sigurni u ispravnost jedne ili druge strane. Ima puno iluzija u jednoj dvostranosti. Ima puno istina u jednoj dvojnosti. I bol ima dve strane i obe strane ga imaju u nekoj količini, obliku, pojavnosti i masci. Njih troje su to dobro znali jer su to breme nosili i osećali čitavog života. 





Osmislio sam posebnu šešir-instalaciju koja sadrži lica sa njihovih portreta koje je Milena naslikala, kao i njeno lice sa autoportreta iz 1939. Spojeni su na prednjem delu šešira i povezani providnom plavom trakom. Krhkom i nestalnom. Iz svakog lica kao pipci Brunove Meduze polaze već dobro poznate ešarpe od ljubičastog organdina. Međutim, ešarpe predstavljaju materijalizovanu manifestaciju njihove suštinske povezanosti i razdvojenosti. Prisutan je i drveni kovčežić koji čuva tragove njihove sudbine i vrednost sećanja. U Bergamu sam nagovestio kraj performansa skinuvši Brunov lik sa šešira i stavivši ga u kovčežić. Taj čin označava njihov rastanak. U Milanu sam to isto uradio sa Daničinim likom jer su tamo ona i Milena poslednji put bile zajedno, pre Mileninog odlaska u Ameriku. Pre Mileninog konačnog odlaska. 

Piazza Vecchia, Bergamo

Duomo di Bergamo

Na fotografijama se mogu videti detalji i scene iz performansa. Naravno, i ovde sam transparentima sa stihovima napravio sponu sa prethodnim performansima, stvorivši tako jednu neraskidivu i smislenu celinu. Ovaj performans je, pre svega, intimno i implicitno svedočenje o jednoj zaboravljenoj porodičnoj istoriji, te za razumevanje svakako zahteva objašnjenje, tako da i slučajni prolaznici koji su tome prisustvovali imali su  mogućnost da oforme i izgrade potpuno autentično, lično značenje i smisao mog performansa. Imali su mogućnost da na nekoliko trenutaka zaustave protok sopstvenog vremena angažovavši svoje misli u potrazi za smislom neobičnog događaja koji se baš u tom trenutku, i nijednom pre ili posle, odigravao pred njima, ne slutivši da tako tragaju za značenjem svog postojanja, prestajanja, nastajanja i trajanja.

Piazza del Duomo, Milano



Piazza del Duomo (cattedrale di Santa Maria Nascente), Milano

U tom magičnom krugu traganja i razmene energija slučajnosti i promišljene i jasno oblikovane namere, u tom živom krugu koji se vrti neprestano, krije se i otkriva, svima koji to žele da osete i vide (kao u snovima), suština perfromansa, njegov uticaj na trenutak sopstvene samokonstrukcije, njegovo dejstvo na trenutak u kome se stvara, traje i prestaje. To je dejstvo istovremeno konkretno i neposredno, ali i odloženo, jer vreme je u performansu moguće zaustaviti iako ono nesmetano nastavlja svoj protok mimo nas, preobražavajući prolazno u neprolazno, stvarajući posebnu kreativno – pokretačku tišinu u našim mislima, budeći nam emocije koje su namerno i davno uspavane, na koje smo zaboravili i koje su nam u prvi mah nelagodne ili ih se čak i bojimo. Tada nam performans koji aktivno posmatramo budi sećanje na njih, emocije postaju žive i katartički deluju na nas samo ako im dopustimo da nas preplave potpuno.




Piazza del Duomo (cattedrale di Santa Maria Nascente), Milano

Ovo putovanje, ova deonica velikog traganja, završila se potpuno neobično i sa puno nade. Završila se u gradiću sa bogatom istorijom i kulturnom baštinom. Gradić se zove Pavia i smešten je nekih tridesetak kilometara južno od Milana. Otišli smo tamo jer nam je Milena ostavila zaista čudan trag. Naime, krajem aprila, putem fejzbuka mi se obratio čovek po imenu Mikele (Michele), koji je Brunovom linijom na zanimljiv način došao do Milene. Učinilo mu se da u rukama drži ključić od nekih dosad neotvaranih vrata iz čije ključaonice možda dopire njena neprolazna svetlost.

Ponte Coperto, Pavia

Moj novi prijatelj i saborac, Michele Chieppi i ja - scena iz performansa

Do mene je došao posle istraživanja na internetu, oduševljen mojim pristupom otkrivanja Milene kao celine, pre svega muzičko – vizuelnog dela, s obzirom na to da ne govori srpski, te nije u mogućnosti da prati pisani sadržaj bloga. Nakon vrlo prijatnog, dobronamernog i otvorenog dopisivanja, bilo je vrlo lako doći do zaključka da smo na istoj strani, u sličnoj borbi. On na početku, a ja malo posle početka, ili već na sredini, u zavisnosti od toga od kog trenutka računam početak svog traganja. Odlučio sam da se upoznamo i da istražimo šta to dopire iz ključaonice i da li on ima pravi ključ. Naše zajedničko istraživanje je tek na početku. Ali obećava. Rezultata će biti, neki će biti značajni, neki možda ne, osim nama samima, ali svakako će biti zanimljivi i vredni kao novi fragmenti koje treba uklopiti u celinu. Njenu. Čeka nas dug put. Radujemo mu se. Srećan sam jer sam u njemu i njegovoj porodici već u prvom trenutku susreta stekao prave prijatelje, pune poštovanja i divljenja prema mojoj posvećenosti i borbi. Ni deseti deo takvog poštovanja ovde često ne osetim ni od nekih prijatelja i bližih poznanika. Međutim, to je neka druga priča i ovde joj zasad nije mesto.
Ispred Pavijske katedrale (Duomo di Pavia - cattedrale di Santo Stefano), s desna na levo: Kostandin Dimitrijević, Michele Chieppi, Slavica Jovanović i ja - Milena & The Invisibles

"Bruceremo la luna!"

Nakon divnog gostoprimstva, o kome smo moji najbliži prijatelji i saradnici i ja još dugo pričali sa ponosom drugima, sa puno nade u svrsishodnost i vrednost moje borbe, uz neočekivana, ali velika iskustva sa ovog dela puta, krenuli smo nazad, u Beograd, sa mislima usmerenim na neki sledeći povratak u njenu Italiju. Traganje u tom kontekstu me uvek posebno ispuni nekom drugačijom i obećavajućom ushićenošću i iskrenom radošću. Njena Italija postala je i moja. Postala je naša. Svih nas koji je u tom traganju delimo. Postala je podstrek da ne posustanem, postala je pokazatelj da sam na dobrom putu i da mi povratka nema. Osim povratka njoj kao inspiraciji, kao utesi i čuvaru, kao drugom domu. Čekamo Milenin znak, pa da se vratimo tamo, u središte susretanja svetlosti. Čekamo samo njen znak, koferi su odavno spremni, a zastave nestrpljive da uzlete, visoko dignute u slatku, plavu neizvesnost budućih italijanskih dana.

Ostali članci