Tuesday, May 11, 2010

Slikopesma - TRANSFORMIRANJE (5)

Kompozicija, 1938.

Na neobičnoj sceni,
pred kulisama sazdanim od zidina jedne opatije
traje poslednje otkrivanje,
dok sasvim ne pobedi
prećutno dato obećanje
svojoj drugoj strani
da postane prva
i da slobodno rasprostre
svoje dugo čuvane daljine,
dobro očuvane
i spremne da zauvek
prekriju bledo plavetnilo
tvojih nesigurnih i dubokih mora,
po kojima lebde fragmenti, obličja, lica i maske tvoje
melanholije,
bliske i iscrpljujuće,
nestvarno lepe i istinite.
Odlučila si da blagi veo sa svojih lica
produžiš i spustiš preko čitavog tela,
i tako pritvoriš, možda čak i zatvoriš
razdraganu, nabujalu tugu svih tvojih ranijih dana,
da je uvučeš i ostaviš
sa one strane vela,
one koja to magično isijavanje ne propušta
i ne prepušta svetlostima drugih.
Ti umeš da zatvoriš krug,
ti umeš da se oprostiš od svoje prve strane
i da nenametljivo, ali vešto zaustaviš
taj važan trenutak i učiniš da nam se
skoro nemušto ureže u misli,
a da nam tiho odzvanja svake noći
i preklinje da je ne zaboravimo...
A i kako bismo mogli,
kad samo ti umeš da
sagradiš veliku sliku,
beskrajno svedočanstvo
iskonske isitne o čoveku,
da smo svi nedovršena sinteza
različitih dualističkih kategorija
što se sve vreme našeg trajanja
satiru i potiru u borbi da postanu
to jedno,
sklad koji precrtava polujasnu granicu razdvajanja
i briše njihove pojedinačne identitete.

Na odmerenoj i dovoljno distanciranoj sceni,
među zidinama skromno, ali neobično uređene opatije,
poslednji put menjaš svoj kostim,
pred očima svih onih koji žele da proniknu pogledima dublje,
iako ih možda unutrašnja slika zaboli,
strpljivo čekaš svoju prvu stranu
da sakupi morski vetar i razletele uvojke
makar i u stilizovani monaški pokrov za glavu,
nove, drugačije, predefinisane plave boje,
oslobođene suvišne i otvorene melanholije.
Pred nama se pružio tvoj novi put,
a mi ga još nismo svesni,
jer smo i dalje opčinjneni divnim kulisama –
tvojom percepcijom Italije.



Slikopesma - transformiranje je kombinovana forma, za kojom sam tragao i koju sam osmislio iz snažne potrebe da i formalno uobličim kompleksnu i višeslojnu komunikativnu sintezu dva umetnička izraza, dva autentična jezika; forma koja je naravno i sasvim uobičajeno, kada je o Mileni reč, dihotomna. Ona nastaje u komunikativnom procesu dva medija – konkretne Milenine slike i moje poetske crtice, kao reakcije na ključeve, poruke i moguće odgovore koje nam data, odnosno odabrana slika pruža. Takvo sinergijsko uobličenje Mileni i njenom delu otvara potpuno nova značenska polja, često prilično intimna, lična (jer drugačija ni ne mogu biti), jer je pristup sasvim umetnički i oslobođen već postojećih stručnih tumačenja sa stanovišta istorije i teorije umetnosti. Ova nova, kompleksna forma jeste inovativni vid tumačenja Milene kao celine, kao snažne energije povezivanja. U svom ličnom traganju, ispitujući i preispitujući asocijativnu vezu sa konkretnom Mileninom slikom, upravo počinje i razvija se živopisan komunikativni proces, u kome se autentična značenja njenog dela transformišu iz vizuelnog u literarni medij, te kao rezultat tog procesa nastaje slikopesma, nova forma, a u značenjskom smislu i u okviru tumačenja umetničkog dela, Milenina slika ima još jedan, pridodat nivo značenja i tumačenja, potpuno autentičan i jedinstven – specifičnu poetsku reakciju.

Ostali članci